Prozor u svet

Ima kancelarijski posao. 30 kvadratnih metara, 3 računara i svašta još, dokle stolica sa točkićima dobacuje. Neko ima nesreću da, radno vreme, provodi stojeći jer je sedenje zabranjeno. Neko sedi a neki ne moraju ili neće ni jedno od ta dva. Bitno je imati izbor. Nekada sam mnogo putovala i drago mi je da je to ostalo u prošlosti. 

Kancelarija ima velike prozore koji gledaju ka prometnoj ulici i trotoaru sa puno šetača. Kad god mogu, ustanem i prohodam, odmorim oči od monitora. Svakog dana, pred očima su mi crtice iz života. Dugo nisam shvatala kako svi vidimo različito. Valjda oči vide ono što je umu zanimljivo. Moju pažnju privlače detalji. U njima vidim mnogo više nego u krupnim događajima.

Na trotoaru je žena, invalid, u kolicima. Ispred nje plastična kutija. Prolazila je grupa đaka iz obližnje srednje škole. Jedan je zastao, u kutiju spustio novčanicu i potrčao za drugarima, koji su produžili. Čini se da, iz detinjstva, datira šta i koga ćemo da primetimo. Žena je bila iznenađena, naravno, baš kao i ja. Dečak, đak, odvojio je od svog džeparca i novčanicu dao njoj, koja ne može da radi i sigurna sam da ne bi sedela tu gde je, da je bolest ne sprečava da ide na posao. 

Džip, veličine tenka, parkira se par metara iza nje, na trotoar zaštićen stubićima. Izlazi dama. Vozilo je tamo gde ne bi smelo da bude, autobusko stajalište je 10m dalje. Zbog njenog parkiranja, autobusi staju kako ne treba a putnici izlaze pravo ka njenom autu. Vrlo lepo i vredno vozilo ostaje tu, dok dama ne obavi šta je zamislila. Potpuno je nebitno da li nekome smeta, da li pravi zastoj, da li je dozvoljeno. Njoj tako odgovara i to je jedini zakon koji poštuje. 

Baka i deka prelaze ulicu. Svako nosi svoj štap i prelaze popreko, daleko od pešačkog prelaza. Kao da su sami na svetu a možda i jesu, sami sebi dovoljni. Ni oni se ne obaziru da li je to u redu, da li ometaju saobraćaj, da li je bezbedno. Sporim hodom, odlaze svojim putem držeći se za ruke i samo to je važno. 

Desetak sekundi i život u svom pravom obliku. Pravda, nepravda, poštovanje, nepoštovanje pravila a, povrh svega, ljubav. Prema drugom biću i prema postojanju. Sigurna sam da bi, svako od učesnika, imao šta da kaže. I gde boli i šta trpi i koga voli i koga ne voli samo da ih neko pita. Volim ovo svoje radno mesto. Toliko dugo ovde dolazim da ujutru nema mesta gde ne razmenim pozdrave. Komšijske, srdačne, od uličnih prodavaca u zoni sive ekonomije, sa čistačicama, mesarom, portirom, apotekarkom, devojkom iz menjačnice... Lep je to osećaj. Crtice iz života na koje se ne obraća pažnja dok čekamo da nam se desi nešto veliko i bitno. 

Jedan od ljudi iz obezbeđenja, osim što me odmeri od glave do pete svaki put kad uđem u poslovnu zgradu, kaže da sam jedina koja, na pitanje kako sam, odgovorim da sam dobro i nasmejem se. Još kaže da se svi žale na nešto, na gužvu, na vreme, na lift koji nikako da dođe... Moj izbor je da primetim dobro u ljudima, nasuprot onome što bi moglo da mi skine osmeh sa lica. Eh, kad bolje razmislim, teško da bih nekome ili nečemu ikad više dozvolila da mi briše osmeh.

Bliži se kraj prvog novembarskog radnog dana. Novi krug "Dobar dan, kako ste?" onima koje još nisam srela, od jutros. Ljudi se prepadnu kad ih pitam kako su. Naviknuti da uvek postoji nešto na šta bi mogli da se požale, ponekad dopuste i osmehu da izleti uz ono "Nije loše". Mnogo godina snižavanja kriterijuma šta je, zapravo, dobro a šta nam ne prija, dovelo je do uopštenih odgovora kojima pozadinu oboji strah od lošijeg.

Nije, baš sve, baš crno. Meni dan ulepšaju ove crtice dobrog u ljudima. Sve je stvar lične percepcije. Svako vidi i prepozna ono što nosi u sebi.

 

Foto: lična arhiva