Otvorenih očiju

Bio je letnji raspust.
Otišla sam po poznanicu, da zajedno idemo na plažu. Zatekla sam je ispred stare bokeljske kamene kuće. U strahu i panici, gledala je oko sebe. Kuća je bila do puta a iza kuće, nepregledno brdo. Prepuno zelenila, drveća, zmija, ježeva, trnja, divljih kupina, i paprati.
"Baba je otišla", reče, kada je videla moje iznenađenje.
"Kuda je otišla?"
Nisam shvatila da je to nešto čudno. Odrasla je osoba, ume da se brine o sebi gde god da je.
"Baba je senilna. Ode a da nema pojma kuda".

Već sledeće sekunde, u japankama i šorcevima, krenule smo da je tražimo. Pravo u šumu. Iako je bilo leto, nije bilo prijatno. Šuma je gusta, vegetacija bujna i saznanje da je mnogo lako moguće da se izgubimo nije mi prijalo. Išle smo zajedno, okretale se da vidimo da li se kuća vidi i shvatile da možemo tako danima da lutamo. Baka je mogla levo a mi desno... Možda je krenula magistralom, možda otišla kod nekoga ili ušla u autobus. Ogrebotine i posekotine po nogama nisu bile bitne. Lucija, tako se zvala baka, mogla je da ode bilo kud. Čak i u more, isto kao i ka vrhu brda. Mobilni telefoni nisu postojali. Vratile smo se i obavestile nekog od odraslih komšija. Pokušale smo same, nije išlo. Baba Luce nismo našle. Vratila se sama, kao što je i otišla. Tog leta, više smo sedele sa babom nego što smo išle na kupanje, dok su roditelji bili na poslu.

Nisam imala svest o tome da je moguće otići nekud a da se ne javiš nikome. Svi sve znaju, i šta je ko ručao i ko je kome dobar dan nazvao, bar u tako malim mestima. Kako je moguće da neko ode i da niko ne primeti? Sve je moguće. Baš tog dana sam saznala da život ima i taj oblik, kada nesvesno nadjača svest i kada neko krene a ne zna kuda. Još manje zna kako da se vrati.

Od tada, vrlo pažljivo shvatim svaki apel da se pronađe neko ko je otišao a nikog nije obavestio kuda će. Svako ima nekoga kome može to da kaže. Svako. Nekog, ako je svestan da to treba da uradi. Svi medijski apeli, da neko odsustvuje od kuće duže od 24h su jako ozbiljni iako se većina završi bez problema. Neki se završe tragično. Zbog njih svaka potraga ima smisla, ma koliko uzaludno delovala.

Pre par dana, naiđoh na informaciju da je nestala devojka, odrasla, da je nema i da niko ne zna gde je. Obradovalo me je što se vratila, da li istim ili zaobilaznim putem. Ono što mi je bio prst u oko je bio njen javni komentar, da je upoznala Šveđane kojima je pokazivala grad ili tako nešto. Ne poznajem devojku. Poznajem samo osećaj bespomoćnosti kad znaš da nekoga nema ali ne znaš da li je dobro, da li ima pomračenje svesti, suicidalnu ideju ili nešto treće. Da, svako ima pravo na svoj život i svoje odluke ali svako ima nekoga kome mora da se javi. Ljubav je i kad se kaže "Stigla sam". U bilo koje doba.

Komentari na njenom fb profilu su bili od ljutih do uvređenih, od ismejavanja do tapšanja po ramenu. Ni to me se ne tiče. Devojka se vratila kući i to je sve. Razumem brigu njene porodice i prijatelja ali razumem i sve one koji su se zabrinuli i potrudili da se ona pronađe. 99% nas je ne poznaje i nikad je neće upoznati, ni to nije bitno. Bitna je medijska pažnja koja je tom slučaju poklonjena. Bitna je reakcija ljudi, koji su pokazali da nisu zombiji koji nikoga ne primećuju, opterećeni svojim mukama i problemima da nemaju receptor za tuđe. Važno je koliko i informacija da se devojka bezbedno vratila porodici.

Ono što nije dobro je davanje ideje nekim drugim osobama koje su, možda baš u tom trenutku, labilne. Nekima, kojima je ples po tankoj liniji života, zanimljiv ili im diže adrenalin. Nekima, koji su željni pažnje, nečije brige, koji će možda da rizikuju sličnu priču da bi videli kome nedostaju. Ljudima kojima nedostaje da ih, zaista iz srca, pitamo kako su i da li žele pomoć. Niko nije savršen. Svakome naiđu teški dani. Kod nekoga su to samo sati a kod nekoga potraju komad života. Nekada je mnogo lako preći crtu.

Šetajući preko Brankovog mosta, videla sam papir zalepljen za ogradu. Most je dugačak a papir je mali. Isprala ga je kiša i izbledelo ga je sunce pa nisam fotografisala (ovo je preuzeto sa linka).

Iako je nekada teško, tvoj život vredi. Ne odustaj!

 Par dana posle te šetnje, noć sam provela budna i uplašena. Neko, meni jako drag, me je tako uplašio svojim tamnim mislima, da ne pamtim kada sam se tako osećala. Moj strah je bio bezrazložan ali tako veliki i strašan, naduvan noćnim mrakom, da ne želim ni da se setim te noći. Znam da sam, do jutra, ostarila više nego cele godine.

Želim vam da to nikada ne osetite, ni za koga. 

Ako i saznate za nekoga, kome je pomoć potrebna, kome je pružena ruka potrebna isto koliko i lepa reč, ne budite lenji i zastanite. Budite tu. Možda to bude najveći poklon koji ćete, ikada, pokloniti.