Dugujemo sebi sreću

Poduži je spisak ludih stvari koje sam uradila, do danas. Kada bolje razmislim... Mogla sam i više, da sam smela, da nisam više razmišljala o tuđim očekivanjima nego o svojim željama ali sad nema nazad. Samo napred. Da od danas, svakog narednog dana, radim više onoga što srce ište nego onoga što drugi misle da je ispravno.

Jedna od takvih situacija bila je u novembru 2015. "Whitesnake" su dolazili u Beograd, na koncert. Imala sam sasvim dovoljno godina i želje, da mogu opuštena da odem. Sama. Bez nekoga, kome treba da opravdavam investiciju, svoj muzički ukus i želju. Sasvim slučajno, na radiju sam čula za nagradnu igru. Trebalo je prijaviti se i, kada je uključenje u program, otpevati neku njihovu pesmu a nagrada za najbolje bile su karte za dve osobe. Realno, meni je bila dovoljna jedna karta, rešenoj da odem i provedem se sama sa sobom.

Hoću, neću, pozovem da se prijavim. Kada to rade slušaoci od 20 godina, sasvim je u redu. Kad imaš 45 godina, postoji mala doza neprijatnosti. Ne prevelika ali sasvim dovoljna da se, u trenutku uspostavljanja veze upitaš šta ti to treba. Treba. Hoću. Nije bio problem da kupim kartu. Ništa nije bio problem. Htela sam i eto. Neko devojče uredno je zabeležilo moje podatke i reče da će me pozvati. "Kako to mislite, pozvaćete?", upitala sam, šokirano. "Javiće Vam se kolege za live uključenje, ja samo upisujem prijavljene, prijatno". Sve to, možda, ne bi bilo čudno da veći deo radnog dana ne provodim na poslu. Pa dobro, kad pozovu, videću šta ću. Ništa ja ne moram ali izazov adrenalina radi svoj posao...

Prođe dan, sve OK. Za sledeći dan bila je planirana poseta mog poslovnog saradnika iz Portugalije. Karatak radni sastanak, postavljanje uslova za sledeću godinu, ne bi trebalo da se desi ništa nepredviđeno. Samo što se Rodrigez javio, da je taksijem stigao i da se penje u našu zgradu, ponovo je zvonio telefon. Da, baš to. "Na vezi je naša slušateljka Sanja Ciganović... Izvolite" i nastupa momenat kada treba da pevam nešto od "Whitesnake" u radijskom programu, uživo. U tih desetak sekundi, dok sam čekala uključenje, Rodrigez je stigao do konferencijske sale. Na 3, 2, 1 krenulo je uključenje i moj nastup. Kao da me sluša cela Marakana, zapevala sam "Ain't no love". Na sred hodnika na drugom spratu poslovne zgrade, baš kad je Rodrigez hodao ka meni. Ni dobar dan da mu kažem jer sam u sred nastupa, u radijskom programu, ispred konferencijske sale. 

Nije to bilo obično pevanje. Bio je to scenski spektakl, sa telefonom u jednoj ruci i pripremljenom dokumentacijom u drugoj ruci. Nastup sa koreografijom, kao da sa čika Coverdale-om pevam na Vembliju, pred hiljadama ljudi ali ne da pevam samo šta treba nego i prateće vokale a rukom udaram zamišljene bubnjeve. Rodrigezova faca je bila između uplašene i ushićene. Otpevala sam fini komad pesme, spustila telefon, upoznala se i rukovala sa svojim poslovnim partnerom koga sam znala samo iz online komunikacije. Nisam imala vremena da se smejem, to je jedan od onih smešnih momenata koje ostaviš za kasnije i nikad ne završiš. Čoveku ništa nije bilo jasno, kad se sabrao samo me je tiho pitao da li uvek tako dočekujem poslovne partnere ili je on to, nečim specijalnim, zaslužio. Odmahnuh rukom, kao da je to još jedna uobičajena pojava u našem narodu, izraz dobrodošlice. Sve ostalo ne bi razumeo na pravi način.

Nije imalo smisla da mu objašnjavam da sam to, jednostavno, morala da uradim. Baš tada, baš na tom mestu. Ne zbog nagrade koju nisam dobila već zbog toga što sam želela. I što mi uopšte nije bilo važno gde sam i sa kim sam, želela sam i uradila. Nagradu nisam dobila. Dobila sam slobodu da se, ubuduće, manje brinem šta će ko da kaže. Od tog novembra 2015., sebi sam dozvolila mnogo ljudi i momenata koje sam želela. Mnogo reči rekla i napisala jer sam to želela. Mnoge pesme pevala onda kada su mi se pevale, gde su mi se pevale, jer sam prestala da brinem šta ko misli.

Uvek je pravi trenutak da se uradi ono što srce učini celim. Da se obuče haljina, koja čeka neku svečanu i posebnu priliku. Da se jede iz tanjira koji se koriste samo kad dođe 12 gostiju, da se spava u satenu, sama. Da se nose cipele sa štiklom od 10 cm i šarom leoparda a izgledaju prigodno samo za porno film. Da se jede pljeska i da svi prilozi ispadaju i cure. Da se ljubi, da se smeje, da se plače onda kada suze hoće da izađu, da se kaže "Volim te", "Izvini" ili "Nije do tebe, ja ne želim dalje". 

Sutra uveče, "Whitesnake" opet sviraju u Beogradu.
Ovaj put, idemo da se ljubimo i grlimo i uživamo u muzici koju volimo.
Idemo da nas grizu komarci i da odspavamo 3 sata, pre odlaska na posao.
Idemo da budemo srećni i da napunimo duše ljubavlju prema sebi, u ime svega onoga što smo sebi uskratili, mesta na koje nismo imali kad i sa kim da odemo, ljudi koje nismo dobro upoznali a mogli smo...
Idemo da ispunimo svoj san. Makar mali lični san, u nečijem zagrljaju ili solo.
Idemo jer to dugujemo sebi.
Idemo jer u životu, baš sve, prolazi neverovatno brzo.
Sve, osim sećanja. Samo su sećanja zauvek pa neka bude što više lepih.


foto: moja

 

 



Comments

Popular Posts