Pismo čitateljke, br. 2

Dobar dan.
Zovem se Dušica.
Imam 57 godina.
Ne uspeva mi da ne kažem ono što mislim.



Drugarica mi je organizovala onaj sastanak za slepce. Mislim, ne za slepe ljude, nego ono kao kad se dvoje ne poznaju. Kaže, fini gospodin, 61 godina, udovac, dobrostojeći. Nisam baš htela da je pitam da li "dobrostojeći" znači to što ja mislim da znači ili što ona misli da znači. Ja sam dama u najboljim godinama i treba mi čovek kome sve dobro stoji.

Došla sam na dogovoreno mesto. Nigde nikoga. Pozovem, gospodin se javi i kaže "Evo, mašem ti, da li me vidiš?"
"Vidim, vidim neki čiča mi maše, jesi li to ti?" Pa stvarno, neki čiča stoji u hladovini i maše mi. Otkud ja znam da li tera komarce ili meni maše. Prišla sam mu a bolje da nisam. Stvarno čiča i još se trudi da bude duhovit. Vidim ja, ovo neće da potraje. Probam da budem fina i da samo trepćem, da razmislim pre nego što mu odgovorim na bilo koje pitanje, da budem ona žena-majka-kraljica. Moje prijateljice tvrde da muškarci, danas, vole baš takve. Šta znam... Nisam ja od tih kandidatkinja za Udavaču godine. Lepo izgledam, to je činjenica i fina sam 98% ali ona 2% su diskutabilna. Vežbala sam sa neta i naučila da napravim onaj izraz ovčice koja nema pojma da fini čika, ustvari, oštri čakiju kojom bi da je raspori, ako je čakija još uvek funkcionalna, ako me razumete. U našim godinama to je vrlo, vrlo neizvesno mada mi i ove moje, mlađe koke, kažu da situacija na terenu nije uopšte naivna.

Pita me što sam se razvela i kada. Mislim se, još u vreme kada ste ti i Odisej plovili morima zajedno. Napravila sam facu kao da će suza da mi ka'ne. Malo ali ne previše tugaljivu. Baš sam, tog dana, vežbala pred ogledalom pa sam zablistala glumom. "Ah, bilo je gadno"... Još nisam završila rečenicu kad se odmakao na pristojno i pitao "Da li si ga mnogo tukla"? Ma jok, zar bih ja mnogo, Boooooože svašta pitaš, pa ja sam poštena žena. Osta mu nejasno ali nije potencirao da objasnim. 

Kad sam rekla da je lepo ovo leto, konačno je prestala kiša, gledao me je pravo u sise i rekao "Taman da možemo da putujemo". Ko, bre, da putuje? Pa ja te vidim prvi i, nadam se, poslednji put, tebi su dani odbrojani, pomislih. Pogledaj se u ogledalo. Ja pucam od zdravlja i mladosti, baš ću da putujem sa tobom! Kao, prećutah a oči su govorile umesto mene, još gore nego da sam jezik pustila, kao što umem. 

Izvukla sam se na foru, da kasnim kod sestre i da moram da idem. Taman naiđoše dve babe, sedoše tu ispred nas, samo su im falile kokice i sport za zube. "Pa, baš mi je milo da smo se upoznali, eto idem ja sad a tebe ostavljam u sigurnim devojačkim rukama...." To sam rekla misleći na ove dve, njegovih godina, što su pobegle od čuvanja praunuka. Nisam odmakla ni 200 m kad, eto poziva. Pita gospodin, da li mi je mnogo mator? Uh, šta reći? Ako kažem da jeste, nije lepo prema njemu. Ako kažem da nije, to nije lepo prema meni. Tu lekciju nisam vežbala. Baš kao kad je, pre pola veka, učitelj pitao a ja bih samo jednu lekciju preskočila i eto, baš bi bila ta.

"Ti si jako simpatičan...", izgovorih jedva, dok sam gledala svoj lik u nekom izlogu a reči su mi nestale. Kao da su mi bodlje rasle, sve me je svrbelo. Lepo ne umem da lažem. Kažem pa ko preživi, ide dalje, nije do mene, stvarno. Problem je što rečnik iskrenosti retko ko ume da razume. Mnogo je gore ono što prećutim, to još strašnije razumeju. Ovako, kažem šta mislim pa mirno spavam. Istina je potpuno prisustvo svetlosti, dakle, bela. Svi oni sivi tonovi, do crne, samo su iluzija. Ko to ne razume, nemamo šta da pričamo dalje. Sve bi bilo u redu da se gospodin tu zaustavio. Ni mrtvih ni povređenih.

Onog momenta kada je izgovorio "Daću ti jedan savet..." sebi je potpisao uslov za verbalnu kastraciju. Niti sam savet tražila niti me zanima savet, posebno njegov. Što mrzim kad se neko drzne da mi da savet, samoinicijativno! "Ne moraš da kažeš sve što misliš", reče i ostade živ. Prenerazih se tom slobodom. Jok, nego ću da prećutim pa da mene muče misli koje su drugima namenjene, e, neće da igra taj film u mom selu! 

Hvala mu što se više nikad nije javio. Morala bih da kažem sve što mi je okinuo taj njegov savet a, nisam sigurna, da bi mu prijalo. Drugarica mi reče da joj je pokazao da, još uvek, čuva moje ime u telefonu zapisano kao "Dušica Ega ubica". Šta se petljaš samnom, deda, bolje glancaj taj svoj plastični osmeh. Nisam mogla da izdržim, pitala sam je za "dobrostojećeg", da li zaista dobro stoji? Kaže, ne zna lično ali rekla joj je jedna koju i ja poznajem da više ne stoji nikako.

Sad hoću vas da pitam, jer je ovo rubrika za pitanja čitalaca:
Da li je moguće slomiti Ego muškarcu tek tako, u par reči? Lepo ne znam. Šta bi, tek, bilo da sam htela da ga upropastim, naopako? Meni takav, krcav, ne treba ni drva da donosi. Hvala za odgovori i pozdravljam sve u redakciji.



foto: Internet/Pixabay




Comments

Popular Posts