Um, drum i ostalo

Otvaram sezonu komaraca 2016.! U spavaćoj sobi imam jedan GMO primerak. Noćima se svađamo u tom lancu ishrane. Preživeo je celu zimu negde u mom stanu i aktivirao se, željan sveže krvi. Opasan je mutant jer ga ni jedan Raid, Domestos, Ajaks i leteći jastuk nisu upljeskali namrtvo. Ne mogu mu ništa osim da ga mrzim. Nije lud da izleti kroz prozor, nikako! U mom stanu ima sve što može da poželi. Ima i dobar komad torte u frižideru ali skot je to, neće. Pije samo moju krv. Ostale ukućane ni da poseti i pita za zdravlje. Postali smo toliko bliski ovih par noći, da iskreno brinem za njega. Odustala sam od progona. Stan je veliki, ima mesta i za njega, već je zreo za status kućnog ljubimca. Plaši me da ne pošašavi od moje krvi. Kakva sam, vesela, lajava, nikom ne oćutim, šta mislim kažem.. Kapiram, mališa živi od moje krvi i ako postane kao ja, neće biti mesta za oboje. Već vidim da sebi daje slobodu ničim zasluženu. Valjda se predozira od moje vrele krvi, šta znam... Sve nešto ču...

Svašta ima na tom Fejsbuku, volim da pročitam o čemu dragi ljudi razmišljaju, pa i da se vratim na njihove misli posle nekog vremena i pronađem neko novo tumačenje. Jelena, draga i prelepa žena, upravo je načela temu: zašto se dvoje u vezi zovu partneri? Kao da je u pitanju obligacioni odnos.. Sve je postala trgovina, otuda i ti biznis izrazi. Gledam svet oko sebe. Interesi ljude drže zajedno, ali ništa tako čvrsto kao kredit za stan na 30 godina bračne drugove. Ljubavi ima u tragovima. Samo se deca vrtićkog uzrasta igraju čistih srca, mada i tu mudrice kapiraju ko ima bolje igračke ili tek otvoren Smoki. To je drugarstvo. Brak nikad nisam shvatala kao da smo bračni drugovi, verovatno zato što nismo nikad stigli do te tačke. Drug je drug a brak je brak. Nije baš obligacioni odnos ali je zakonom uređen. Na stranu ono "dok nas smrt ne rastavi". Meni je to preozbiljno zvučalo odavno a sad znam da ne mora niko da umre da bi svako imao svoju sreću. Da smo živi i zdravi i sreć...

Nikad od mene neće biti žena mojih godina. Nisam od onih žena što imaju pune garderobere i nemaju šta da obuku. Stanje je prilično filtrirano. Kako sam godinama menjala kilažu u plus, tako sam izbacivala odmah ono što mi je malo. Da li sam bila vidovita da nikad više neću moći da obučem neke stvari, ili sam samo pod utiskom da nikad u životu nisam bila mršava, ne znam. Bila sam debelo dete, pa debela devojčica i stigla sam do debele žene. Niko me nije podržavao da se više krećem ili bavim sportom a kolača i đakonija bilo je na sve strane. Pred venčanje, kada sam mislila da sam debela (a imala sam 20 kg manje nego sada), naravno da sam razdragano ušla u salon venčanica, konačno i taj dan kada ću izgledati kao princeza. Prodavačica u radnji na Obilićevom vencu me je prostrelila pogledom i rečenicom "Venčanicu za Vas?" kao da sam, u najblažen obliku, žena slon lično. Da, za mene. Nemamo ništa toooooliko, reče, i vrati se u svoj ćošak. Obećala sam sebi: ako je nekad budem ...

Svoje želje za sladoledom ispunila sam u ujakovoj poslastičarnici, a želje za cvećem dok sam, u studentskim danima, radila u cvećari. Zahvalna sam kad ga dobijem na poklon ali mi je to bačena para. Neodgovorna sam, malo vremena provedem kod kuće, a cveću treba pažnja i nega isto kao i ženi i kad nije 8. mart. Mislim da su žene novog doba gorko zažalile zbog izjednačavanja prava sa muškarcima. Nekada je današnji praznik imao više smisla, onda su došle godine kad se izjednačavao sa krkanjem prasetine i ispijanjem vinjaka u kafani. Državna preduzeća, gospoje sa 'ladnom trajnom i tragovima Ehotona, nijansa golubije plava. Muškarci su se više radovali ovom danu nego mnoge žene, koje su morale da obnove garderobu, da ih koleginice ne prozivaju da su opet u istoj haljini. Vremenom je i to prošlo, žene su postale sve opterećenije onim što moraju, a muškarci su našli nove razloge za kafanska slavlja. Ono što me je danas obradovalo su mladi momci koji ponosno nose cveće svojim dragim...

Ko ima tinejdžera u kupatilu, zna šta su muke. Na svaki moj komentar tipa "Molim te, požuri sa tuširanjem" odgovor stigne za pola sata, kad više nema ni kapi vruće vode. Pre par dana ćerka i ja smo imale malo vremena za spremanje pre izlaska iz kuće i merila sam vreme. Mojih 1 min 14 sec naspram njenih 19 min 40 sec za tuširanje. Što je mnogo, mnogo je. Ne osećam se toliko matorom da ne bih mogla mlađima da stanem na crtu, pa sam se zapitala kako to da ona izgubi pojam o vremenu, čak i kad žuri? Setih se kako sam ja sticala veštinu brzog tuširanja i suze su mi pošle. Do 10. godine bezbrižno detinjstvo. Tada je umro drug Tito i ništa više nije bilo isto. Počela je tzv. "stabilizacija". Bila sam dete i nije mi bilo jasno šta je to i kako u vreme Tita nismo morali da budemo stabilni. Bonovi za kafu, ulje i deterdžent. Trčanje od jedne do druge prodavnice, kako bi se gde šta pojavilo, pa trk kući po bonove pa nazad u red ispred prodavnice. Onda su nestali hig...