Sedamnaestijundvehiljdešesnaeste

Radujem se susretima sa dragim ljudima, ovih dana. U vreme godišnjica mature, u Beograd se sjate oni što su ga davnih godina napustili. Između dve kafe štošta se promeni pa opet, na pitanje "Šta ima novo?", odgovor je samo osmeh. 

Svašta i ništa se (ne) dešava. Deca rastu a mi smo sve lepši i mudriji. Kažu da ta mudrost dolazi sa godinama, lepo nisam pametna da li dolazi svima u istoj količini i na isti način. Za ljubav sam sigurna da dolazi u različitim oblicima. Nije to baš samo ljubav između ljubavnika. Ima tu i one prema prijateljima, hobijima, sportu.. 

Što sam starija, sve manje prelazim na onu obalu Beograda, pa se svaki put iznova iznenadim kako nema mesta koja pamtim. Jesu to iste ulice, ali se drugačije zovu, imaju nove šarene prodavnice, restorane. 

Trenutno je u mom gradu 36C i polu glasno razmišljam kako da pređem reku a ne pozli mi od vreline. Jedan sladoled dogovoren da se podeli u dvoje večeras vraća mi osmeh. Mogu ja i pešaka, ako treba, šta mi je teško..

Juče me je zvala jedna dušica. Ona je videla Roberta De Nira. Iz bliza, i mahnuo joj je. To je skoro kao da je mahnuo meni, jer ja znam nju, tu pahuljicu od žene, to milo i nežno biće zabrinuto za mene, bez razloga. Neke vibracije duša se prepoznaju i nije bitno koliko kilometara nas deli. Druga poznanica lepih smeđih očiju, sa kojom sam se ohoho ispričala u porukama, protrčala je kroz moj grad i našla vremena da se vidimo. Meni takve duše daju snagu.

Između posla i važnog sastanka nameravam da odem do pozorišta "Boško Buha". Među glumcima koji su se vinuli u nebeska pozorišta ove godine, neke smrti nisam doživljavala emotivno ali Mandinu jesam. Nikad ga nisam srela. U kuću mi je ulazio samo iz televizora. Zamišljala sam ga kao visokog i nesalomivog ali srce ne bira kad će da se zaustavi. Odneću cvet do ulaza u pozorište u kome sam, sa mnogom decom ovog grada, uživala u prvim pozorišnim predstavama. Otići ću, jer osećam potrebu da odem, isto kao kad je ubijen Đinđić. Možda je taj jedan cvet umesto "Hvala" za ono što su, i Đinđić i Manda pružili meni, običnoj ženi iz mase. Viziju bolje budućnosti i smeh, jer u ovom dugogodišnjem sivilu svetleli su drugačije od ostalih.

Na grobu moje bake, koja bi danas napunila 103 godine, pričam. To je moje pravo i moja potreba, tako je čuvam i vraćam joj ono što je u mene ulagala svojim rečima i delima. Sutra ću i njoj odneti cveće. 

Mandi želim da kažem da sam se zaljubiška. U ovaj život, u ljude koji su oko mene i koji su moje blago.