Um, drum i ostalo

Juče sam bila žena svojih godina, u suknji i našminkana. Pokušala sam da se slikam 432 puta i na fb okačim 126 odabranih slika, međutim, ne uspeh. Tresle su mi se ruke jer sam se smejala kao blesava. Da li i vi sebi dopuštate trenutke kada skinete kočnicu sa uma i radite ono što vam, u tom trenutku, prija? Bila sam mrtva gladna posle posla, a i noga me zeza, trne, od discus hernie. Hrabro sam nabadala na štiklama i stigla u svoj kraj vođena idejom.. Ako se smandrljam, znaju me, valjda će mi neko pomoći. U prodavnici koještarija i opreme za fizičko (nekad Univerzum spoji naizgled nespojivo, istina) radi žena iz kraja, godinama se znamo. "Nisam Vas dugo videla, kako ste?" - upita me. "Hvala na pitanju, odlično sam!" - razvezoh svoj svečani osmeh, onu verziju gde se ne vidi slomljena petica gore desno. U njenu glavu upravo je ušla informacija na koju nije navikla. Usledilo je pitanje kako i zašto sam odlično, kad su danas svi sumorni i nervozni i samo gunđaju, i t...

Dan je stvoren za put na jug. Sve probleme spakovati u kutiju u staviti u frižider, još bolje, u zamrzivač. Da se ne namnože do povratka. Istuširati se i oprati kosu šamponom koji miriše na kamilicu. Pažljivo se uvući u svoju drugu kožu. Skloniti osušene oprane sudove, višak stvari po stanu, obrisati fleke sa staklenog stočiča koje su nastale kada se kap limunade podlila pod čašu. Oprati šolju od kafe. Proveriti da li su slavine zategnute. Bez žurbe obrisati vizir. Obuti čizme. Dve kapi parfema prsnuti na vrat. Tu, gde se jakna i kaciga dodiruju. Enrico Coveri MI6. Miriše na kožu, miriše na drsko, na slobodu, na vruć asfalt. Popiti čašu vode. Adrenalin traži hidriranje. Poneti dokumenta i platnu karticu. I onu malu sliku, kao nekad za dokumenta, koja se nosi u novčaniku. Staviti je u džep jakne, na srcu. Zaključati stan. Odlučnim koracima doći do motora. Razmeniti poglede pune ljubavi i poštovanja. Staviti podkapu a zatim, uvežbanim pokretom kacigu. Rukavice. Koža na kožu, ope...

Pederi su opet šetali. Homoseksualci i svi mi ostali, koji se pronalazimo u različitim bojama duge, proveli smo jesenji dan sa onima koje volimo i koji nas vole, radeći ono što inače radimo nedeljom. Ljude delim na velike (preko 185 cm visine) i male (one koje mogu da zagrlim a da se ne penjem na prste ili stepenik), na one koji bacaju đubre za sobom (da bi umeli da se vrate tamo odakle su došli, jer me mrzi da svakog pojedinačno tamo šaljem) i one koji svoju ljubav cene i čuvaju od eksponiranja na društvenim mrežama, olajavanja i zavisti svih polova i godišta. Amal Kluni je lansirala novi trend odeće za predstojeću sezonu. Onima, koji će i ove jesenje kiše dočekati u šupljim cipelama, to znači baš koliko i vremenska prognoza za Kvebek. Jebe im se i za najavljenih 22C i da li je grtal'ca dobila nove gume. A i onaj njen Džordž, ofucao se kao ovaj naš sedoglavi  imitator. Kluni je Kluni, a ovaj pozer u pokušaju bi se priključio protestu vodovodžija i kalemara južnog voća, s...

Kao i sve spisateljice, i ja moram da se prigodno zahvalim sponzorima. Za moj današnji izgled pobrinuli su se: Hipertenzija.... Za ovo rumenilo u obrazima Dug večernji telefonski razgovor posle kog je ostao prst na čelu... Pobrinuo se za ne naspavanost i hipertenziju Miki sa haljinama... Moj je stilista  za sve prilike, jer je njegova keva sašila i ovu majicu, ali da bi izbegla fabričku fleku na materijalu, napravila je rukaviće kao dečije Pantalone... Second hand prodavnica u Goldsvortijevoj ulici (jedne subote kupljene, kad je svaki komad garderobe bio 350 din. pa je do izražaja došlo moje poznavanje rvanja) Patike... Ceca, koja mi je dala pare da kupim sebi nešto za rođendan... Bilo je taman za patike i talk protiv usmrđavanja, jer se nose na bosu nogu Frizura.... Jastuk style... To je ono kad legnem dok je kosa još mokra jer nemam snage da je feniram pa ujutru izgledam kao zeka na motoru Doručak.... Šatro crni 'leb.. Zaslužan je deda koji je (u prodavnici) svaku ve...

Trend urbanog života i visok nivo svakodnevnog stresa... Pa ne mogu ja to više, braćo i sestre! Da li ovaj grad guši mene ili ja njega, postaje filozofsko pitanje. Od kratkih nogu pričam kako sam pravljena za mali grad sa rekom i zelenilom i nasmejanim ljudima. Život u Beogradu postao mi je težak, pretežak. Ujutru oko 8h izađem iz kuće. Trčim kad vidim autobus, pa žurim u kancelariju, posle mnogo sati izađem pa opet trčim dalje... Uobičajeno je postalo da se kući vratim oko 20h. Ne žalim se, samo konstatujem da obezglavljeno jurim između ljudi i obaveza. Gde je tu mir, uživanje, merak? Ima puno obaveza, dragih ljudi koje želim da vidim, obiđem, provedemo vreme zajedno. Nekih susreta sam se svesno odrekla i ostavila ih na čekanju. Imam nezaposlene poznanice koje nikad nemaju vremena, zaglavljene u prostoru između ukakanih pelena, kuvanja džema, ribanja kuće sodom bikarbonom . Bog i duša, što bi Stanojević rekao, u njihovom društvu više ne umem ni da se ponašam. Prioriteti su nam se...

Najbolji piling tela je njegovom trodnevnom bradom. U vreme kada smo se zaduzili preko granica realnog, svaki dinar je dragocen. Isforsirali smo letovanja, nabavili zlatom optočen školski pribor i zimnica kuca na vrata. Da, školski pribor i udžbenici su sigurno filovani safirima, jer taman toliko košta sve što je potrebno za besplatno školovanje. Dok stanem na noge od finansijskih udaraca, eto i zime. Nova jakna, jer je malu prerasla, pa čizme fensi, pa čizme za slučaj snega, termo helanke i ostala čuda. Bog da poživi kineske radnje! Da nije njih, išli bi gologuzi. Između letovanja na koje nismo išle i snega kog neće biti, uglavila se zlatna jesen. Onako kako su je pesnici opevali, postoji samo u njihovim glavama. Moja smrdi na pečene paprike koje su se zavarile za pleh jer sam zadremala, slomljena između kompleta Obaveze I i Obaveze II. Umesto ajvara, sad imam progorelu tepsiju i krečenje u najavi, a o zavesama da ne pričam. Miris dima koji je 3 kg paprike u mojoj rerni uspel...