Um, drum i ostalo

Vikend, cele nedelje očekivana šargarepa pred magarećim nosom. Dočekah ga. Sve je ukazivalo da će biti redovan, što znači da ću moći da budem napolju veći deo vremena. Slomljena obavezama od predhodne nedelje, grdno pogreših, da ne napišem težu reč. Život u zajednici nije lak. Baba, deda, Klimakteruša i Pubertetlijka, naša mala porodica, konačno na okupu. Baba i deda su konstante, Klimakteruša i Pubertetlijka su promenjive. Baba i deda puše zavijani duvan. Smrdi kao zapaljeno seno. Pravdaju se da je to jače od njih, ali je moja želja za životom jača od želje za komunikacijom sa njima. Da zlo bude veće i smrdljivije, pale cigarete istovremeno, na dve strateške pozicije. Deda drži položaj za trpezarijskim stolom, sa polaganjem prava na taj tv, na kom se gledaju samo samo sportski programi. Baba drži položaj na koti Trosed. Od 17h trešte turske serije. Baba i deda, normalno, kao svaki bračni par koji je 50 godina zajedno, ne čuju dobro. Precizniji izraz bio bi "selektivno ču...

Svet obeležava Dan borbe protiv nasilja nad ženama. Situacija vredna borbe svakog dana a ne jednom u godini. Kad sam bila mlada, zgražavala sam se nad pričama u ženskim časopisima, i pitala se ko su i kakve su to žene koje trpe nasilje? Hej, ni tesnu cipelu ne trpim! Kakakv li je mentalni sklop žene koja trpi da je neko bije? Onda sam se udala i stigla sa one strane, ne duge, nego linije koju svaka od nas i naše dece može da prekorači. Užasnuta sam kampanjama koje mediji vrte, a u cilju borbe protiv nasilja nad ženama. Lečenje posledice neće smanjiti nasilje. Otok spadne, modrica prođe, sve je to u redu... Vremenom izblede i sećanja, psihički ožiljci koje su neke od nas zaradile. Možete da mi verujete da rane od reči bole drugačije nego od šamara.  Problem je mnogo kompleksniji nego što se predstavlja. Koliko puta sam samo čula "Nije me tukao, bio je to samo jedan šamar.. Dobro, dva". U čemu je razlika? Nisam školovana da o nasilju pričam, isto kao što ni oni koji kampan...

Da hoću da se samoubijem, pa tačno bih izabrala da pročitam dnevne novine. Povremeno bacim pogled na naslove, tražeći ne znam ni ja šta zanimljivo, ali ne bih preživela da pročitam sve članke. Možda je u štampanim drugačije, ne znam. Ove online novine su ravne metku u pamet. Razumem zašto se medijski prostor daje potpuno nebitnim likovima. Narod voli zabavu i senzacije poput snimka pevačice narodne muzike koju ganja rampa za prolazak vozila. Ko koga vara, kako je pevač izgledao kad je bio mali i žgoljav, i naslovi koji počinju sa "Nećete verovati šta se dogodilo kada je 5 dana pila ovaj napitak". Neću verovati. Baš tako. "Verovali ili ne" bila je moja omiljena rubrika u "Politikinom zabavniku". Ni onda nisam verovala baš svemu što pročitam, tipa udaljenost od Zemlje do Sunca je xy kilometara. Da je moj tata vozio tamo i nazad, verovala bih. Ovako, šta znam, možda se nekome omakla nula viška i eto senzacije. Isto je važilo i za običaje zabitog amazonsk...

Pre par godina, u naš ulaz doselila se porodica. Bračni par desetak godina stariji od mene, ćerka i sin. Znam u kome su stanu živeli, kao podstanari, ali im imena ne znam. Uvek smo se pozdravljali samo sa "Dobar dan". Bili su tihi i kulturni. Iz kuće izlazim radnim danom u 08h i vraćam se, najčešće, uveče. Što reče drugi komšija, ti si kao antibiotik, možeš se sresti na 12 sati. Već neko vreme ovih ljudi nema i juče saznam da su kupili svoj stan, i da podstanarski kamen oko vrata menjaju ratama za kredit. Bi mi krivo. Bili su oličenje finoće, odmerenosti, jednostavnosti, obična porodica a potpuno neobična. Tata uvek u odelu, sa belom košuljom i aktovkom a gospođa  sportski elegantna. Večeras sam gledala kroz prozor, ka mestu gde su parkirali svoj auto. Osetih nekakvo nedostajanje. Prosto se narušava ravnoteža finih i ostalih stanara u ulazu.  Možda mi ne bi bili toliko neobični i dragi da nisam zapazila čudnu proporciju. Između ostalih komšija, izdvajali su se po toj...

Kada sam prvi put radila test za trudnoću, ona druga crtica, što se pojavila tek na drugi pogled... Eno je, čita "Toma Sojera" i gleda se u ogledalu, onako kako to tinejdžerke rade. Danas ću da kupim test drugi put. Ovih sedam dana pakla, nastalog kašnjenjem onoga što je bilo tačno u sat, pokidalo me je na froncle. Uvek postoje sumnje "Šta ako..." i "Nije valjda..." tipa. Obe mi trče po gastro traktu jednakom brzinom, proizvodeći nuspojave od koncentracije do želje da se pobijem sa ostatkom planete. Činjenica je da sam u godinama kad je sve moguće samo što nečemu jeste vreme a nečemu nikako nije. Razumem one koje bi vrištale od sreće kada bi im test pokazao povišen HCG. Nisam od njih. Ja bih se radovala da pokaže da ulazim u deo života iz kog ću da izađem kao brkata baba, uvek spremna za fajt. Pad moje Energije i gubitak koncentracije pripisujem stresu. Tačnije, skupu svakodnevnih stresova, koji me nervira, sam po sebi. Umorna sam, ali ne umorna d...

Ne treba suditi o ljudima na osnovu odela, mada red treba poštovati. Na radnim mestima gde postoje kodeksi oblačenja, stvari su kontrolisane ali na mestima gde ne postoje pisana pravila, svašta može da se vidi. Prvi primer je bila učiteljica moje ćerke. Starke, uska majica i pocepane farmerke. Da je imala dvadesetdve pa još i da zažmurim, ali svakako nije primereno radu sa decom. Tačnije, ne znam gde bi žena trebala da radi pa da takva garderoba bude ok za posao. Moram da napomenem da sam od roditelja učila šta je crkveno, šta mrtveno a šta za svaki dan pa mi nikad nije bilo teško da garderobu prilagodim prilici. Zato me u lokalnom Maxiju i pekari nikad nisu videli kao ženu, već kao nešto okruglo u trenerci majici, eventualno, okrenutoj kako treba. Moja mama je bila, pa hajde da kažem, rukovodilac u medicinskoj ustanovi. Ajde što nikad nije nosila crne unihopke ispod bele uniforme, nego je maltretirala sestrice da se upristoje kad su na poslu, jer ne predstavljaju sebe nego ...

November 9, 2011 at 2:38pm Ovaj grad ne postoji punih 20 godina. Ni ova kuca ne postoji. Sagradjena je neka nova, bez duse, i to se smatra renoviranjem objekta u centru sada nekog novog grada. Ni oni koji su ziveli u onoj staroj, koju je deda Jakov vredno pravio od 1921. do 1924. godine, vise ne postoje.  U prizemlju je bila poslasticarnica. Jednostavnog izgleda, bez lamperije, ukrasa, tulumbi i baklava. Samo pravi kolaci i sladoled kornet , napravljen po receptu koji je deda Jakov davnih godina dobio iz Kanade. Slag se pravio od slatke pavlake, sve je mirisalo na kremasti sladoled, rum, kesten, dobos tortu i krempite. Ujak koji je nasledio zanat bio je zanimljiv i nedokucen lik, ozenjen iz inata, dugokos iz bunta, sjajnih ociju decaka vecno zaljubljenog u neku nedostiznu gimnazijalku. Vozio je auto niz stepenice iza kuce, nosio letnji slamnati sesir kad je Vukovar u januaru bio pod snegom, grickao cajne kobasice dok bi setao gradom... A zim...

Ili sam ja rođena sa muškim mozgom ili u gadnu babu rastem, ali neke pojave teško tolerišem. Na primer, ovu: Volela bih da upoznam osobu koja ima smelosti da ovako nešto osmisli i pusti u etar. Da li je trend omalovažavanja muškaraca postao izraženiji ili su moji receptori za gluposti postali razvijenij, ne znam. Znam samo da ovako nešto može da prođe samo kod zle žene. Odakle raste potreba da se muški rod predstavlja kao inferioran u odnosu na ženski? Klara Cetkin se nije borila za ravnopravnost baziranu na spuštanju jednog tasa muško-ženske vage da bi drugi mogao bolje da se podigne. Porodica nema glavu, nije to aždaja pa da ima glavu koja bljuje vatru na neposlušne. Muškarac je vojnik... Pa, ratovi nešto nisu popularni ovih dana, tako da to mogu da shvatim kao atavizam. Jak kao stena? Jak je isto koliko i žena, nema više jačeg i slabijeg pola. Jak je onaj koji, u datom trenutku, mora da bude jak, više nego što želi da se junači. Ako ćemo pravo, svi smo na krv gadljivi, n...