Um, drum i ostalo

Pre par dana, videh se sa drugarom kog nisam srela 20 godina. Kako to već ide, posle pominjanja u šta smo slupali vreme od početka veka do danas, došli smo do lepote i jednostavnosti života. Uz kafu, u bašti, razgovor je uvek opušteniji, čak i kad se radi o ozbiljnim temama dva sagovornika koji idu ka pedesetim godinama. Da ne kažem, valjda dovoljno pametnih i iskusnih. U prošlom veku sam bila jako fina. Pazila sam na svaku svoju reč, više brinula o emocijama sagovornika nego o svojim, do stadijuma sopstvene štete. Sada govorim i radim ono šta mislim. Moje reči prate dela i argumenti, a kome se to ne sviđa, nije do mene. Sva moja uverenja o odnosima dva pola u ovim godinama, padala su i razbijala se kao tanjiri sa zida, kad kuću protrese zemljotres. Na neki način, drago mi je zbog toga. Svašta sam naučila. Prvo, još jednom sam potvrdila da je sve jednostavno, samo mi komplikujemo. Razloge ima svako svoje, to nije sporno. Na prvom mestu, tu su lična iskustva iz kojih smo, uglav...

Jutro je donelo mir. Sunce se vuklo nad ravnicom, mrdajući sloj uspavane zore sa oranica. Divan je to bio prizor. Kafa i ratluk, jer se red mora znati. Onaj moj ode da traži dućan. Sam Bog zna koga će, usput, naći. Inače je sklon glupiranju. Jednom je, tako, kući doveo pola cirkuske trupe. Sreo ih je usput, zapodenuli su priču koju nisu mogli da završe tek tako. Uglavnom, tog dana sam kuvala pasulj u najvećem loncu koji sam imala. Mislim da nas je dvanaestoro bilo na ručku. Selo miriše. Ništa mi nije smetalo. Ni komšijski kokošinjsi i svinjci, čiji su mirisi golicali moje fine, gradske nozdrve. Saobraćaja skoro da nije ni bilo. Prošao bi poneki auto, tek da digne prašinu na šoru, i da razbudi usnule mačke. Naše dvorište... Joj, kako to divno zvuči! Konačno i mi da imamo kuću i dvorište i našu keru. Doduše, nemamo je još, ali svaka poštena kuća mora imati keru. Da se metne na spisak za nabavku: kera, komada 1. I da bude braonkasta, da je zovem Žuta. Tako mi je došlo, baš je lepo im...

Mara nije imala kuda da se vrati. Noć se bližila a sremačka zemlja je bila hladna, da bi na njoj ostala, sa svojom bebom. Manojlo nije mnogo razmišljao. Morao je, što pre, da ih skloni odatle. Na konja je prvo popeo nju, u bisage stavio naramak sveže trave i umotanu bebu udobno smestio. Maru je položio ispred sebe. Povremeno je gubila svest. Poveo ih je u dom svoje majke. Kada je dojahao, uneo je Maru i rekao majci da ju je porodio, na njivi, spustio Maru na krevet i otišao po bebu. Iz njenih belih grudi kipelo je mleko a iz utrobe krv. Njegova mati nije pitala ništa. Ni ko je ona, ni da li je dete njegovo. Smrt je kucala pred vratima. Mara je bila loše. Manojlo je potrčao po svoju sestru, koja je živela u blizini i imala mleka za petoro gladnih vukova. Sa njom dođe još jedna starija žena. Niko ništa nije pitao. Kao da to rade svakog dana, svaka je znala šta da radi a njemu su rekle da izađe. Nije hteo. Beba, koju je dočekao u svoje ruke, biće njegov sin, iako mu nije otac. Zakleo...

"Stvarno se nikad više nije javio? Kakav idiot", prozborih nakon desetominutnog telefonskog monologa moje poznanice. To su sad te moderne, ghost varijante. Duvao joj je u dupe par dana, kresnuli se, on nestao. Ona misli da je zbog nje. Ja mislim, da je zapalinski zbog sebe. Šta više da se trudi oko nje, kad onih dostupnih ima na svakoj livadi gde govedo pase? U pauzama, kada bi me pitala kako sam, rekla sam da sam dobro. Prećutala sam da se keva ukočila pa je kupam kao bebu. Nisam pominjala da sam u stan unela kutiju pločica, cirka 26 kg. Zorkine, fenomenalne. Šta je se tiče što imam ostarele roditelje koji više ne mogu da uđu u tuš kabinu, pa sad majstori to demontiraju i prave neku od pločica, 7 cm visine, da mogu da unesem stolicu za kupanje. Druga nedelja kako svi trebimo vaške koje je ćerka donela sa bazena. Da nije baka Boce, koja to profi radi, izgubila bih i pare i nerve i vreme. Ovako platih i to, šta ima veze, sve što za pare može da se kupi, nije skupo. Ne...

U vreme kada sam bila mala, moji roditelji su se voleli. Ne rečima nego delima. Mamine mlađe koleginice su se zabavljale sa nekim momcima. Neke druge su se švalerale.  Oni što su se zabavljali, kao parovi su dolazili kod nas na kolače i kafu. Naravno da mi nisu bili zanimljivi prijatelji mojih roditelja, u to vreme sam otkrila radio i otvorila sam vrata nekog svog sveta. Ti, što su se zabavljali, bili su nasmejani, srećni kao Nova godina. Sigurna sam da su imali svojih problema, koje su rešavali u okviru svoje veze, u kojoj su se zabavljali. To je bila ključna reč. Zabavljanje. Držanje za ruke. Izleti, Polaroid fotografije sa Avale, srećna lica. Da nije tih fotografija, ne bih se setila zabavljanja. Danas su veze drugačije. Sve je drugačije, tačno, samo je dupe ostalo pozadi. Zabavljanje više niko ne pominje. Veze, takođe. Švaleracija je nekad bila tajna, slatka, delila se sa odabranima uz kikotanje ili suze "jer on nikako da se razvede". Danas jebe ko koga dohvati. ...

Bilo je tu i neke zemljurine, da te Bog sačuva. Ovaj moj i ja, pa mi ne razlikujemo stabljike paradajza i paprika, a ne da znamo šta sa tom zemljom treba. Grad i beton su nas pokvarili, načisto. Time ćemo se sutra baviti. Valja se spremiti za prvu noć u novoj kući. Pade mrak. Prestade da se vidi i čuje, kao da je neko na prekidač isključio dovod života u malo, sremačko selo. Ni ljudi ni kera, ma, nigde nikoga. Šta ćemo, odosmo na spavanje. Ovaj moj, medved, samo se okrenuo na stranu, tako da je stari krevet zaškripao pod njim. Iz svog kreveta, srećom, odvojenog i na drugi zid postavljenog, kroz prozor sam gledala nebo. Ta, ja ne videh nikad toliko zvezda! Kao da ih je neko namolovao na teget nebu nad ravnicom. Pustila sam misli da lelujaju i nađu svoj put. Umirih se i zaspah, kako nisam skoro. Probudio me je lik čoveka na prozoru. Vidno pijan, nije urlao ali me je dobrano prepao. Ovaj moj, medved, ne bi čuo ni da je atomski rat počeo. Od nepoznatog čoveka me je delila samo mre...

15. februar 1486. Despotica Angelina Branković, sa sinovima Đorđem (u monaštvu proglašenim za Maksima) i Jovanom, stigla je u Kupinik. Na malom ostrvu, blizu poslednjih seoskih kuća, nalazila se tvrđava koju su sazidali Mađari. Okružena močvarom, strateški je bila na boljem položaju nego da je bila na rečnoj obali. Unutar grada, napravljenog od opeke i lomljenog kamena, bile su prostorije za stanovanje. Sam grad je bio opasan širokim šancem. Četiri ugaone kule, izgrađene kao sastavni deo obimnih zidova bile su dostupne samo sa čeone strane od drveta, koja se spuštala i premošćavala šanac. 15. maja 1486., lepa Mara je osetila trudove. Iako je bila ćerka uglednog zantlije, bila je sama. Mati joj je preminula mlada a oca i braću nije zanimala njena trudnoća. Sama i od Boga i od ljudi, krijući svoju sramotu, porođaja i dolaska deteta na svet bojala se više nego smrti. Kuda će sama, sa detetom? I do sad je bila sama a sada će, njih dvoje, biti sami pod kapom nebeskom. I tog jutra r...

Za koji dan će.. Sve se promenilo. Ti si mrtva. Tvoja deca su porasla. Ja sam porasla. Sve ono, što si mislila da me nikad neće interesovati, budi me. Ja jedem chia semenke za doručak. I one travuljine što si govorila da su zdrave. Učim o Energiji i o svom potencijalu. Borim se. Znam da znaš, kažem samo. Kad pored mene padne meko belo pero, ne pomislim da mi ti šalješ znak. Pomislim na goluba kog je dohvatila mačka, kao i tebe ona prokleta životinja od tri slova. Pomislim koliko nije fer. Ima previše mesta na koje nismo otišle. Ima previše tema o kojima nismo ukrštale mišljenja. Ima previše kafa koje nismo popile zajedno. Ima previše krugova oko Ade, koje nisi odvozala na rolerima. Samo je tvog glasa premalo ostalo. Kad neko ode u oblake, uvek imam isti problem. Sve pamtim, najsitnije sitnice, ali kad glas počnem da zaboravljam... I moj se stisne u grlu i tako ćute opet tvoj i moj glas. Kao kad smo terale inat jedna drugoj. I dokazivale koja je pametnija. Vo...