Sremačka duša 1.2

Bilo je tu i neke zemljurine, da te Bog sačuva. Ovaj moj i ja, pa mi ne razlikujemo stabljike paradajza i paprika, a ne da znamo šta sa tom zemljom treba. Grad i beton su nas pokvarili, načisto. Time ćemo se sutra baviti. Valja se spremiti za prvu noć u novoj kući.

Pade mrak. Prestade da se vidi i čuje, kao da je neko na prekidač isključio dovod života u malo, sremačko selo. Ni ljudi ni kera, ma, nigde nikoga. Šta ćemo, odosmo na spavanje. Ovaj moj, medved, samo se okrenuo na stranu, tako da je stari krevet zaškripao pod njim. Iz svog kreveta, srećom, odvojenog i na drugi zid postavljenog, kroz prozor sam gledala nebo. Ta, ja ne videh nikad toliko zvezda! Kao da ih je neko namolovao na teget nebu nad ravnicom. Pustila sam misli da lelujaju i nađu svoj put. Umirih se i zaspah, kako nisam skoro.

Probudio me je lik čoveka na prozoru. Vidno pijan, nije urlao ali me je dobrano prepao. Ovaj moj, medved, ne bi čuo ni da je atomski rat počeo. Od nepoznatog čoveka me je delila samo mreža protiv komaraca. Sela sam i gledala ga. Imao je veliki, kvrgav nos, možda i ožiljak nad levom obrvom. Ćutao je i netremice gledao u mene. Ni da budim medveda, ni da ga ne budim, a ona mrežica tanušna, nikakva, a ovaj nosonja deluje kavgadžijski. Moj dika se samo prebaci sa guza na guz, uz jedno fino podrigivanje. Zna da ne sme kobasica jesti uveče, ali ne možeš mu oteti, kad vole. Ogrnuh njegovu košulju i krenuh ka ulaznim vratima. Ako otvorim i izađem, ko zna ko je ova budala, može ući i pobiti nas sve. Ako ne izađem, taj nikad neće otići. Čudan osećaj. Kao da sam u njegov krevet legla a on bi samnom.

"Gospodine, nemojte stajati tu. Treba li Vam štogod?", skupih glasa da progovorim, mada sam zvučala kao kad duvaju one balone pa smešno divane. Adrenalin mi je noge odsekao. Računam, ne može mi ništa. Jedva da je metar i frtalj visok. Jednom sisom da ga ošinem, odleteće do Pečuja. Onda shvatih da nije on mali nego stoji u rupi u avliji. "Ako sad odmah ne odete, ja ću zvati policiju! I vatrogasce!", pokušala sam da ga uplašim. Nasmejao se, glasom ošmirglanim lošim duvanom. Čudno beli zubi na garavom čoveku...

"Nije ti ovo Beograd, lepa... Možeš i papu zvati, niko te neće čuti. Ovo je selo na kraju sveta. Ovde je život umro", reče. Čudni su me trnci spopali. Nije da se bojim, ali pojma nemam šta mu je na pameti. Gledao me je i oblizivao se. Na dva koraka od mene. Mnogo čudni trnci su me spopali. Stojim tu, polu gola, sa nekim ludakom, u pola noći na kraju sveta. Onaj moj možda samo prdne u snu, medved, to je naviklo na brundanje autobusa po vasceli dan. Ne bi čuo ni da me ovaj kolje.

"Samo se vi širite po tuđem, nećete moći tako doveka", reče neznanac. Taman zaustih da ga oteram u očin, kad se obliznu na mene i pozdravi me sa "Laku noć, gospoja". Prestravila sam se. Kao neki vukodlak, Bože prosti. Neka čudna magija je dopirala od njega. Tek kad ode dobru desetinu metara, od kuće, počeo je da peva... Lep glas, sirov ali lep. Mislim da je bilo nešto na ruskom. Vratih se u krevet i uhvati me neka 'ladnoća, kao da je jovanjski mraz napolju. Stra', valjda. A onaj moj... Spava ko jagnješce. Sve sam, u polu snu, na prozor pogledavala, da se onaj ne pojavi opet, kao utvara. Na kraju nisam bila sigurna ni da li sam ga vidila ili sam ga sanjala. Zaspah pred zoru. Nečiji petao je kukurikao kao da je veker progutao. Selo je to, nema spavanja. U pet su počela da se gase svetla pred kućama a selo da započinje novi dan. Čudna je bila ta noć. Stvarno nisam bila sigurna ko je i da li je bio, ili ga je moj um na prozoru napravio. Još malo sam se vrtela, kao u tuđem krevetu. Nešto je narušilo moj mir, te noći.

Ovaj moj ustade, naspavan i srećan, krenu da ronca po kujni tražeći džezvu i kafu. Bog s tobom, ludi čoveče, ne raste kafa u kredencu, mora se kupiti, ponekad. U tašni pronađoh neku, nazovi kafu, ali bolje ikakva nego nikakva. Dok se onaj moj majao oko kafe, i pokušavao da narihta neki program na televizoru, izađoh u dvorište. Nemir se uvukao. Nije me plašio onaj, da će doći ponovo. Plašilo me zlo koje je posejao, za sobom, razvukao nešto tamno kud je prolazio, senku svoju na tarabu okačio. 

"Mila moja, pa jesi li se ti meni naspavala?", reče onaj moj, dok mu je ruka išla pod moju spavaćicu. Zar je opet nedelja ili seoska pravila nalažu da se to mora još neki dan obavljati? Bolje da ćutim, o čudnom posetiocu. Da ne kvarim trenutak. Dok sam se sabrala, opet je sve bilo gotovo, on već i gaće navukao, cigar pripalio. "Jel bi, mila moja, umesila neku krofnu? Ja ogladneo od ovoliko posla!", reče mangupski. Mislim se, baš si se naradio. Bolje lezi, da ne preteraš, pa da posle moraš i ceo dan prespavati, kao što si noć...

Nastaviće se



Comments

  1. Mila moja, ovo će biti sjajna kombinacija kroz vreme! Čekam!

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular Posts