Um, drum i ostalo

Upravo sam pročitala priču mame o tome kako je biti radna žena sa decom, u Srbiji.   Što bi rekli savremenim jezikom, puno je svakodnevnih izazova. Mnoge mame su svoju budućnost, u ovom momentu sadašnjost, drugačije zamišljale. Stvarnost i život su tu da demantuju naše fantazije. Retke su osobe koje su baš tu gde su zamislile i postigle da budu. U životu ove mame, nezaposlenost je trenutno stanje. Verujem da nije lako jer ne znam kako je. Kada je moja ćerka imala 7 meseci, počela sam da radim. Posle 10 godina staža dobila sam informaciju da nemam gde da se vratim, da se snađem i pronađem drugi posao kad se porodiljsko završi. To su one situacije kada nemaš luksuz da razmišljaš previše i odbijaš poslove za 300 EUR mesečne plate. Divno je kad neko tako može, jer je ispod časti, ne mora da se cima za toliko, neće da dere cipele .... Ja nisam mogla. Posle par godina sam se razvela. Na stranu sve šta je nestalo i prestalo ali jedna grana finansija u porodici otpala je bespovratno...

Praznici dođu, praznici prođu. Svako ima izbor šta će da slavi i dočekuje. Od pravoslavnih, katoličkih, islamskih i ostalih verskih praznika, Osmog marta,  Nove godine, Dana cveća i drveća, Dana zaštite kitova... Svakome na volju i svi će, deklerativno, da se kunu kako poštuju različitost, sve dok ne dokažu suprotno. Na stranu oni što poste, da bi ispoštovali formu a ne suštinu. Što zrače zlo ali dva meseca žive od tunjevine. Još jedan lični izbor, poštujem sve što nekoga čini srećnim. Zaista srećnim a ne srećnim zato što negde piše da baš tog datuma ultimativno mora da se raduje. Nečiji praznici su nevidljivi drugima. Duboko su intimni, u duši onoga ko je izabrao da ih poštuje i slavi. Takvi se čuvaju i dele sa bliskim ljudima. Ne slikaju se za hvaljenje ni razmetanje. Potpuno su lični. To ih čini praznicima. Intimna povezanost sa događajem ili doživljajem. Poznajem ljude koji slave dan kada su preživeli saobraćanu nesreću ili infarkt. Dane, kada su dobili novu šansu. P...

Volim kada nestanemo iz Beograda Odemo daleko od smrada kiselog kupusa Kineskih lampica i Ljudi ubuđalih od zadržanih suza Volim kada ne palimo svetlo Svećice blistaju u čašama Dok sa crkve Imena Marijinog Zvone zvona i mrak farba grad Volim kada pričamo do jutra I ne primetimo kad dođe sutra Sklupčani pod jedno ćebe Naše To ćebe zna sve I ko na kojoj strani jastuka spava I kome je čega puna glava I ko vojvođanske salaše sanja Dok po prozorima crta mraz Dva srca kucaju brže I neki konj, u centru, rže Vukući čeze, onako, bez veze Kafei, pod prozorom, buku prave A mi... Ne čujemo ništa osim džeza, Pucketanja spiralnog stepeništa I disanja bića dva Tu postojimo Samo Ti I samo ja I mrak... foto: lična arhiva