Iz keca u dvojku ka trojci

Upravo sam pročitala priču mame o tome kako je biti radna žena sa decom, u Srbiji.  Što bi rekli savremenim jezikom, puno je svakodnevnih izazova.

Mnoge mame su svoju budućnost, u ovom momentu sadašnjost, drugačije zamišljale. Stvarnost i život su tu da demantuju naše fantazije. Retke su osobe koje su baš tu gde su zamislile i postigle da budu. U životu ove mame, nezaposlenost je trenutno stanje. Verujem da nije lako jer ne znam kako je. Kada je moja ćerka imala 7 meseci, počela sam da radim. Posle 10 godina staža dobila sam informaciju da nemam gde da se vratim, da se snađem i pronađem drugi posao kad se porodiljsko završi. To su one situacije kada nemaš luksuz da razmišljaš previše i odbijaš poslove za 300 EUR mesečne plate. Divno je kad neko tako može, jer je ispod časti, ne mora da se cima za toliko, neće da dere cipele .... Ja nisam mogla.

Posle par godina sam se razvela. Na stranu sve šta je nestalo i prestalo ali jedna grana finansija u porodici otpala je bespovratno. Logično, broj poslova je prešao iz keca u dvojku. Dete je raslo, pošla je u školu, obaveze su se gomilale. Trčanje, između poslova, po nju u vrtić postalo je trčanje u školu pa na drugi posao. Posle drugog posla, čekalo nas je maženje i igranje, pa domaći zadaci i, na kraju dana, one gluposti tipa peglanja i čišćenja kuće. To je ono što mame, koje ne rade, mogu u bilo koje doba dana, kada su raspoložene ili tako podele dnevne obaveze. Mi, neke druge, to možemo tek u kasnim satima. Oko ponoći imamo vremena ali nemamo snage ni pameti. Sledi obrušavanje u krevet jer novi, isti takav dan, kuca na vrata. Ako nešto ne krene po zlu...

Kada se taj sistem uspostavio i nekako funkcionisao, moji roditelji su ostarili. Količina obaveza se povećavala a dužina trajanja dana je ostala ista. Logično, skratio se san. Vreme za mene? Pa, mogla sam da se ispričam sama sa sobom dok čekam prevoz ili stojim u redu u prodavnici, na primer. Partner? Kada? Odjednom je i noć postala kraća. Srazmerno tome, broj dnevnih obaveza je rastao a plata je, i dalje, bila onih 300 EUR sa početka priče. 

Dete je poraslo u devojku. Nasleđene stvari više nisu vršile posao. Saznala sam da pocepane farmerke koštaju više nego cele, iako nikad nisam razumela zašto. Da su majice do pupka skuplje nego one što greju bubrege, opet enigma. Da ne pominjem ekskurzije, kozmetiku, frizera, negu i slične devojačke radosti. Konačno je nastala ravnoteža trajanja mog dana i stanja na računu. Oba su otišla u minus. Moje zlatne godine su se osipale, bespovratno. Mnogo rada, mnogo potrošača i moje zarade i mog vremena a na vrhu piramide i dalje stoji daska za peglanje i brdo veša, pored parkiranog usisivača koji čeka Godoa. Ne, patuljci se ne pojavljuju i ne rade kućne poslove a ne delim ih sa partnerom. On živi u iznajmljenom stanu, sa svojim kreditom u CHF koji je podigao sa bivšom ženom za porodični stan iz kog se iselio posle razvoda. I on radi dva posla jer, uz alimentaciju, deci kupi i patike, uplati rate za letovanje i za sve njihove lične potrebe. Čujemo se dok idemo iz keca u dvojku, sa jednog posla na drugi. Vidimo se kad niko ne mora da vodi decu ili svoje stare roditelje kod lekara, kad ne radimo (dvoje ljudi x 2 posla je prilično vremena), kad babi iz komšiluka ne idemo u nabavku jer njena deca žive u Kanadi i nema ko a napolju je ledeno doba. Kad jedno ode u kuhinju, da skuva kafu, ono drugo zahrče u fotelji. Ne žalimo se. Svako ima svoj izbor. Naš je da radimo za 300 EUR mesečno i da, razliku u budžetu, obezbedimo kako umemo.

Kad nas boli zub, idemo kod zubarke u 23h jer i ona radi kao dragstor, baš zbog nas koji ne možemo da odemo u normalno vreme. I ona radi u državnoj službi ali i kad je pacijent cimne da siđe do svoje ordinacije. Hvala joj što nas razume. Moguće da je zbog toga što i ona živi sama sa decom i svaki dinar svoje zarade mora da okrene dva puta, pre nego što ga potroši. Tako je i sa serviserom za auto, u kući ima četvoro male dece koja vole da jedu svakog dana. Dvoje su iz ženinog prvog braka, dvoje su njihova deca a on je najbolji tata na svetu jer ne pravi razlike među njima. Ima  šaku veliku kao lopata, ogrubelu kožu i osmeh od kog ti se ugreje srce. Njegova žena pravi najlepšu pitu sa jabukama, kojima im tamo neko plaća automehaničarske usluge.I tom mučeniku treba auto ali nema uvek para da plati popravku. Ima jabuke.

Eto jednakosti polova. Tražile smo da budemo jednake sa muškarcima i, u ovom segmentu, postale smo jednake. Radimo kao i oni, minimum. Depiliramo dlake, kao i muškarci 21. veka, svi nosimo roze, čupamo obrve. I među njima ima onih koji neće da rade za 300 EUR, kojima je takav luksuz dostupan jer su u mogućnosti da neko drugi radi za njih. Testosteron je prešao u žene a estrogen u muškarce. Evolucija drži prirodni balans. Klara Cetkin bi bila ponosna koliko smo postali jednaki. Ponadaću se da će istorija da se ponovi i nekad, ponovo, muškarci budu muškarci a žene budu žene. Na mladim generacijama ostane da vide. Ko zna, možda nastane treći pol? Sve ode u 3 lepe, što reče moja draga prijateljica Jelena.



Foto: Internet


 


Comments

Popular Posts