Um, drum i ostalo

 Lekovi nisu delovali. Valjda je moja volja bila jača od hemije. Tražila sam da me otpuste iz bolnice i, sutradan, bila sam na svom poslu. Pogledi mojih kolega, sadržali su tone žaljenja. Odlučila sam da se ponašam onako kako se osećam. Zahvalila sam se direktoru i svom šefu, napisala otkaz i predala im. Tek tako. Ne mogu. Meni tu više nije mesto. Teško je trpeti poglede pune žaljenja. Nisam nosila crninu. Crna boja mi nikad nije bila merilo tuge. Tuga je u srcu, ne na pantalonama i majicama. Pravo sa bivšeg posla, otišla sam na groblje. Put me je vodio okolo i naokolo. Nisam htela da nađem njegov grob. Ne, nisam bila spremna da je tu. Istrčala sam kroz kapiju tako da sam skoro pod autobus podletela. Hvala vozaču koji me je primetio. Verujem da je navikao da, odatle, ljudi izlaze zamućene pameti. Ušla sam u kafanu preko puta. Za jednim stolom sedelo je par matoraca, onih što su inventar u kafani, smrdljivih na rakiju koju samo dolivaju u krvotok. Pogledali su me začuđeno. Možda sam...

Prošli su neki dani i prošlo je duplo više noći. Dani nekako prolaze. Noći nikako. Kažu da sam 20 dana ćutala, da reč nisam progovorila. A htela sam, zaista sam htela ali reči nisu htele da se naprave. Drobile su se u slova, tačke i znakove pitanja. Taman bih se ponadala da ću uspeti da sastavim i izgovorim rečenicu, slova bi odletela i nije bilo ničega osim bola. Raspadanja od bola.  Nisam bila u stanju da uradim bilo šta, osim da trepćem i dišem i to ako ne plačem. Nisam umela ni da hodam. Neko mi je doneo štap, onaj sa 4 tačke oslonca i ostavio ga u predsoblju. Da sam znala ko je i da sam imala snage, verovatno bih ga, u nekim drugim okolnostima, oplela tim štapom preko leđa. Metalni štap je bio hladan kao smrt. Sve je smrdelo na smrt. Naš krevet. Kupatilo. Sir. Cveće. Sve. Moje misli su trulile i raspadale se i crvi su ih grizli. Sve je prestalo da postoji. Mila je otišla kod oca. Kažu da smo se tako dogovorili. Ne sećam se.  Obično bih sedela na patosu i gledala ka ulazni...