Um, drum i ostalo

 "Mama, kakva je to muzika?", pitala me je ćerka čim je kročila u kuhinju. Mesila sam štrudlu i pustila Riblju čorbu. U sekundi, dok sam hvatala dah da joj odgovorim, godine su mi protrčavale pred očima. Nikad nisam bila baš fan te grupe. Bila sam zaljubljena u Mišu Aleksića.  Priča je počela početkom osamdesetih. Bila sam očarana likom i delom Elvisa Prislija. Ležala bih u svom krevetu i gledala ga pravo u oči. Na ormaru je bio Elvisov poster, crno beli, duplerica iz Bravo časopisa. Teškom mukom nabavljenog. Ko je, u to vreme bio tinejdžer u Beogradu, zna koliko truda i veza je trebalo da se dođe do nemačkog časopisa o muzici i muzičkim idolima. I tako, gledali smo se Elvis i ja i ništa mi nije smetalo što je već bio mrtav. Za mene je bio najlepši na svetu. Ni njegova žena mi nije smetala, ma, ništa. U sobi Elvis i ja. I bi tako, dok mi u ruke nije stigao poster Riblje čorbe, baš u vreme kada je objavljen album "Mrtva priroda". Slika sa omota mi je bila toliko gadn...

 Neću. Nemoj da se trudiš da kucaš na moja vrata. Kada sam ti gledala u leđa, kako si se odvukao napolje, oborenog pogleda i sramno, poželeh da te više nikada ne sretnem. Ni na ulici ni u snu ni u uspomenama. Nema te. Kao da nikad nisi postojao, kao da si manji od najmanjeg zrna kosmičke prašine. Nula. Da, to si.  Okrugla nula, ista sa svih strana, omot bez sadržaja. U nuli nema ničega. Misli da je bitna jer ima 0, taj ograničeni prostor oko svog Ničega! Dan po dan, skoro neprimetno, brisao si sav naš sadržaj. Baš sve što smo stvorili. Ukidao si mi sitne radosti jednu po jednu kao da si čupkao latice iz krune cveta. Izmišljao si izgovore koji vređaju inteligenciju. Ako nisi umeo da smisliš bolje, oh, čemu vređanje mog uma? Zaista si mislio da ne vidim, ne osetim, ne čujem kako zvečiš kao prazna kanta, kao oklop u kome je nekad postojao Čovek a sada je samo telo, prazno, šuplje kao košuljica koju je zmija svukla sa sebe tarući se o stepenik? Možda bi bilo korektno da se na tebe...

Uz klopu, saznala sam da su vlasnici svih okolnih njiva. Pomisao na takvo bogatstvo, na mah, učinila je da poželim da kupim komad zemlje. Već sledeće sekunde, setih se da sam dete sa asfalta i betona, da mi je boravak u sred planine zanimljiv tog momenta ali da tu nije moje mesto. Za početak... Nema reku. Dovoljan razlog da ne kupujem zemlju iako sam bila na klik od realizacije. Vratila sam se u Beograd. Smog, gužva, nije to zdravo okruženje ali je moje, da se ne lažemo. Jedva sam pronašla mesto za parking, zaglavila na kasi marketa skoro sat vremena, baš mi povratak u grad nije prijao. Sa druge strane, pa šta ću ja u selu? Nije da ne mogu da živim bez gradske buke i gužve ali tamo je preterano mirno i čisto. Fali život, fali zvuk grada. Sigurna sam da je divno onima koji su tamo odrasli. Nisam od njih. U marketu sretoh komšiju. Večiti konobar po kruzerima, usidrio se, do sledeće tezge. Pre mog "Zdravo!" počeo je monolog kako ne nezadovoljan, kako je sve bezveze, kako nema po...