Plavo i zeleno, I deo

Dobila je otkaz.
Posle prvog naleta besa, sa zadovoljstvom je odbacila sećanje na 23 godine rada u kompaniji. Iz banke je, upravo, stigla potvrda da je otpremnina uplaćena na njen račun. Prva dva dana je, naizmenično, psovala, plakala i spavala. Trećeg dana je progledala.

Kada imaš 50 godina i više od pola života radiš, jednostavno ne umeš drugačijim ritmom da krckaš dan. Na koju stranu da se okrene? Njena deca su imala svoje porodice, prijatelji su imali svoje živote, neprijatelji takođe. Prvo je filtrirala telefonski imenik. Ostali su samo brojevi ljudi za koje je znala gde im je mesto u njenom Univerzumu. Svi istrošeni, neaktivni, statisti i pozeri su trajno udaljeni. Na njenim leđim nije bilo mesta za tuđ krst. Postojalo je još puno toga što želi da uradi, nauči, vidi.

Dani su se nizali. Odmor je prijao ali je more dozivalo. Činilo joj se da čuje poziv iz daleka, da morska sirena sa udaljene hridi doziva baš nju. Nije osetila kada je zaspala, prelistavajući informacije o kursevima koje je želela da upiše. Konačno je imala vremena za grnčariju, italijanski, šivenje... Izgleda je, njenom umu, mnogo više prijao zov sa dalekih mora nego školice koječega. Jedva se rasanila. Skuvala je još jednu kafu, bukirala let za Irsku i otišla da spakuje ranac. Zemljano posuđe će, opet, morati da je sačeka. Ta veština se nije menjala kroz vekove. Ima vremena. Instinktivna odluka da otpremninu uloži u putovanje u Irsku, razvukla joj je predivan osmeh. Kao da se vratila sa dugogodišnje robije. Slatki miris slobode ispunio je njen mali stan. 

Zašto baš Irska? Nije imala jasan odgovor. Kao da je neko drugi rezervisao let umesto nje. Nikad nije uživala ni u pomisli da poseti Aziju. Afrika.. Mnogo vruće. Indija, Rusija, ne, nikad. Amerika, previše ljudi. Evropsko tlo želi pod nogama. I miris okeana. Sasvim dovoljno za radost. Nikakav glamur, turizam, vrelinu, prepune ulice i plaže, tuđu sirotinju nije želela da gleda. Možda, baš zbog toga Irska. Savršen spoj zelenog i plavog. Mira, mora, neba, neobičnog jezika, udaljenost od uobičajenog. Cipele za pešačenje, kabanicu, pasoš, četkicu za zube i platne kartice ne sme da zaboravi. Bez svega ostalog će lako. Deci je javila da je dobila otkaz, da joj treba mir i da sutra putuje. Da, javljaće se. Pametnima dovoljno informacija. Ne, ne treba joj pomoć. Samo mir. Nikda joj nije bilo teško da sama ode na aerodrom. Nikada nije nosila gomilu stvari. Sloboda je bila prioritet. Sada je, konačno ima. Bez ograničenja.

Plavo i zeleno, kao stanje nirvane u glavi. Kao susret zelenih klifova i plavog neba. Kao susret njenih zelenih i njegovih plavih očiju, davno ali kao da je bio malopre. Plava i zelena razlikuju se u količini žute boje. Irska obala Atlantika je čeka. U avionu je dremala. U polusnu je, opet, čula glas koji je poziva, baš nju, njeno ime. Nije bila sigurna da li je muški ili ženski glas. Šum talasa i fijuk vetra su, tom glasu, dali neslućenu boju. Visoko, među oblacima, budna je sanjala irsku obalu. Čudno... Do pre par dana, nije imala ideju da će ikada posetiti taj deo sveta. Posle 6 sati u avionu, sletela je u Dablin. Na koju stranu da krene? Što dalje od ljudi, gužve i turizma. Pogled joj je stigao na plavo zeleni plakat o Achill ostvu, na krajnjem zapadu Irske. Usudila se da iznajmi mali crveni auto i krene u nepoznato. Nije vozila godinama pa je vožnja levom stranom bila dodatni izazov. Straha bez. Sa rezervacijom smeštaja i punim rezervoarom, krenula je ka zapadu, potpuno sigurna u sebe kao da je baš tu odrasla. Novih 5 sati vožnje, sa kratkim pauzama i čestim ovcama na putu i mali crveni auto stigao je u zaliv Keem. Zašto baš tu? Kao i mnoga pitanja do tada, ni ovo nije imalo odgovor. Eto!

Od umora ni traga nije bilo. Dočekalo je plavo i zeleno. Ono što je sanjala. Osećaj da je srce na mestu bio je jedini putokaz. Savršeno znanje engleskog nije joj pomoglo. Od jezika, ovde se koriste samo irski i kreštanje galebova. Stanovnici mora ćute. Smestila se u svoju sobu. Jednostavan beli nameštaj i prozor ka moru bili su sve što joj treba. Ipak, zaspala je posle sendviča sa hladnim lososom i konzerve piva. Uspešno je stigla u neki novi svet, dalek od kancelarije, kuće, Beograda. Plavo i zeleno ćebe zagrlilo je toplo. Septembarska noć ovde je hladna. Zaboravila je da spusti roletnu. Sunce je ispunilo sobu baš u rano jutro. Prvi koraci ka plaži, ispunili su joj srce milinom. Veliko žuto obasjavalo je plavo i zeleno. U daljini, na jednom od obronaka iznad plaže, bele ovčice su bile savršeno skladan prizor. Dugo je šetala po plaži i ćutala. Ni sa svojim mislima nije razgovarala. Ni sa morem ni sa nebom. Dozvolila je sebi da se opusti. Sitan beli pesak nije bio vreo, taman za šetnju bosim nogama. Još ćutanja. Ljudi bez. Po koji galeb bi se čuo, iznad mora. Savršenstvo. 

Sate nije brojala. Po položaju sunca, činilo joj se da će uskoro mrak. Deo plaže bio je šljunkovit. Kamenje je bilo toplije i prijalo joj je da tu sedi. Oštar vazduh sa Atlantika najavljivao je jesen. Mir je bio neprocenjiv. Samo što je sela, učinilo joj se da je neko doziva. Glas vrlo sličan onome  iz sna. Keem nije bio turistički raj. Nekada su ovde živeli samo lovci na ajkule. Sada zaluta po neki turista, tako su joj rekli u pansionu. Okrenula se i, u kontra svetlu sunca, videla je čoveka koji joj maše i zove je. Neverovatan prizor. Nigde nikoga, osim par ovaca u daljini, na brdu. Da li je ovaj čovek realan? Svakako je uporan. Maše i zove je a, čini se, i hoda ka njoj. Uskoro je prišao nepoznat muškarac. Prosed, visok, u teget džemperu i  pantalonama zavrnutim do kolena. Bosonog.
"Dobar dan, gospođo. Nemojte tu da sedite. Ima puno zmija. Zbog toga sam vas zvao", rekao je mirnim glasom, na savršenom engleskom.
"Hvala, tek sam došla i ne znam", odgovorila je uzrujano. Ne voli zmije. Logično, septembarsko sunce ih je izvuklo na najtopliji deo plaže.
"Uživajte, prijatno", rekao je i otišao. 

Kakva sam glupača, pomislila je i, postiđeno, krenula ka pansionu. U pesku je ugledala nešto neobično, svakako nije bila školjka a ličilo je na notes ili novčanik. Možda je njemu ispalo? Da uzme ili da ostavi? Ostaviće. Ako je njegovo, vratiće se. Ili neće. Ili nije njegovo. Odmakla je desetak metara i vratila se. Bolje da uzme nego da plima odnese. Oblaci su se skupljali neverovatnom brzinom. Kraj sveta je to. Obala okeana. Nema dalje. Ovde važe druga pravila. Imala je vremena taman da navuče kabanicu i krene ka pansionu.


foto: Internet






Comments

Popular Posts