Svetska nepravda

"Dođi da ručamo", reče jedna majka svojoj tinejdžerki.

Naravno, ovoj glava iz slušalica viri. Niti čuje niti vidi, u svom svetu je. Svaka generacija ima svoje drekavce. Majci se učini da muzika nikada nije zvučala strahotnije. Sve sama elektronika. Tako svako ume da peva. Devojčica se promuva kroz kuhinju, bez želje da se dohvati bilo kakvog posla, pravljenja salate, na primer. Otvarala je šerpe redom. U obe punjene paprike.

"Mama, šta je ovo???"

"Punjene paprike, dušo. Za danas i za zamrzavanje, dobro dođe kad nemam vremena da kuvam", rekla je mama mirnim tonom.

Ovu kao da je roj pčela napao.

"Mama, pa kako si mogla???", samo što nije zaplakala.

"Šta, da napunim brdo paprika? Pa, da ti iskreno kažem, nije bilo lako, već dva sata sam u kuhinji a napolju je 38C...", zakuka mama.

"Ma, ne to! Kako si mogla da opet kupiš meso? Kako ti nije žao tih malih, napaćenih životinja, koje su samlevene da bi ti napunila paprike? Zamisli da mene neko samelje i napuni paprike, mama! To je jezivo!"

Sva je po knjizi, ljubi je majka.

Tačno su to godine kada se kreće u bunu protiv odraslih.

"A, da te pita majka... Te tvoje kožne patike, šta misliš, da li su napravljene od kože nastale u laboratorijskim uslovima ili su sa tih istih svinja? Ili, možda, sa nekih kineskih, plastičnih prasica?"

Hm.

Nije se nadala tome od mame.

"Znaš, to nije isto. I ovo upšte nisu kožne patike, mama!", počela je samoodbrana.

"A dobro, kad smo ih kupovale, ti reče da toliko koštaju zato što su kožne...", mama nije odustajala.

"Hoćemo li da ručamo? Moram da pišem kasnije", mama je već postavila sto.

"Neću. Neću da jedem. Hiljade malih Afrikanaca su gladni i ja saosećam sa njima", reče buntovnica i stade u pozu u kojoj je volela da bude kad je imala 5 godina i kad je bila protiv celog sveta odraslih.

Pao je mrak. Punjene paprike su već, uredno, bile spakovane u kutije i poređane u zamrzivač. Nema se uvek vremena za pravljenje ručka, živelo zamrzavanje! Bilo je pravo vreme za večeru. 

"Mila, dođi da jedemo", opet je majka dozivala.

"Aaaa, salata sa tunom i pirinčem! Mama, pa da li znaš da su tune ugrožene izlovljavanjem a ovaj pirinač... Pa, mali Kinezi rade u tim poljima, znaš kako su oni mali, malecki, mama to su deca koja moraju da rade", rečenica se nastavila u plač.

U redu je. Sva deca moraju da prođu tu fazu socijalnih nepravdi. Ovaj život nije lak.

Mama je zagrlila. Kao kad je bila mala osim što nije mogla da sedne u mamino krilo.

"Znaš, dušo... Kažu i da šargarepe vrište kad ih beru a kupus... Kupus i krastavci posebno plaču kad ih seckamo. Ipak, to je naša hrana. I žito plače kad ga melju i prave brašno, i kruške plaču kad ih beru sa drveća. Hajde dođi da jedeš. Ništa nisi jela ceo dan", mama je pokušala da je uteši.

"Mama, to je sve tako nepravedno....", reče tinejdžerka i zagrli mamu, najviše na svetu.

Hvala nebesima i tunjevini, ovako se nismo mazile i grlile od kad je ušla u pubertet, mami je prošlo kroz misli a devojčica ustade i ode u svoju sobu da nastavi da plače.

Bilo je već vreme za spavanje. Pozdravile su se, za laku noć i mama ode da pogleda film, koji je počela pre par dana. Negde oko ponoći, iz  dremanja u fotelji ju je trglo šuškanje u kuhinji. Nema šanse da je provalnik, na 16. sprat se ne ulazi preko terase. Nije ni miš, ovo je drugačije šuškanje. O, vidi se i svetlo iz frižidera! Izgleda je to jedna mišica od 14 godina.

"Mila, je li sve OK? Da li si dobro?", pitala je mama zabrinuto.

"Jesam, mama, jesam. Da li ima još onih punjenih paprika?", pitala je tiho.

"Naravno da ima. I za sad i sutra za ručak, spremila majka".

"Hoćeš da mi podgreješ? Sama bih nego me baš umorilo ono plakanje. I naseci mi brdo crnog luka. I dva parčeta hleba. Ništa nisam jela ceo dan", reče umorno i gladno dete.

Nije lako to odrastanje, uopšte. Hajde što umori malog čoveka nego se i ogladni baš.