Plavo i zeleno, II deo

Pozni septembar bojio je prirodu najlepšim bojama. Kontrast plavog mora i neba, nasuprot još uvek jarko zelenim livadama, činio je irski pejzaž fantastičnim. Leto se lagano gasilo. Dani su bili prijatno topli a noći prijatno sveže.

Možda je i do nje, pitala se? Od kad je dobila otkaz, nije stigla pošteno da se naspava i odmori, kao ovde. Sve joj je prijalo: i ljudi i more i pejzaži, udoban krevet, ceo dan koji je provodila napolju bio je logičan nastavak za nju odmornu i bez stresa. Svi, koje je u Beogradu ostavila, mogli su bez nje. Javila bi se deci, kratkom porukom ili fotografijom, uverila ih da je sve u najboljem redu i vraćala se svojim beskrajnim šetnjama. Po izlasku iz pansiona, išla je kuda bi je noge ponele. Izgledalo je kao lutanje bez cilja. Samo je slušala svoje potrebe za mirom i tišinom mora, neba i zelenila. 

Glavna turistička sezona u Keemu je završena. Na samom kraju leta, gradić je bio pust skoro kao i u sred zime. Stanovništvo je bilo lokalno, ribari koji se spremaju za kraj sezone i nešto malo zaposlenih u samom gradu. Prijalo joj je što je daleko od ljudi. U šetnji, društvo bi joj pravio mali crni pas iz pansiona. Pitala je, nije njihov. Samo se, jednog dana pojavio i ostao tu, evo već drugi mesec. Čekao bi je, da završi doručak i spremi se pa da krenu u šetnju. Malo vrckavo crno čupavo čudo odazivalo se na Bleki. Savršen drugar za šetnje. Društvo koje ne zapitkuje, samo se raduje svakom zajedničkom koraku. Nekada bi ona pratila put koji on odabere, nekada je on pratio njen korak. Prećutni dogovori su se poštovali, fer za obe strane. U njenom rancu je, uvek, bilo vode i hrane za oboje. Posle šetnji po brdima, najradije su se vraćali na plažu. Posebno na onaj šljunkoviti deo.

Skoro da je zaboravila na pronađeni notes. Bio je na dnu ranca, odomaćen već, udobno se smestio između njene kabanice i Blekijevog kaputića. Iako je predhodno bila upozorena, opet je sela tu, gde su zmije bile svakodnevni prizor. Bleki se lenjo protezao i dremao. Izvadila je notes, zapalila cigaretu i nije žurila sa otvaranjem. Korice su bile dobro očuvane. Držala ga je na kolenima i razmišljala, da li ima pravo da ga otvori? Da, ko nađe, njegovo je ali šta ako su u notesu nečije tajne? Možda beleške za koje niko ne zna? Da li bi nju radovalo da neko nađe njen notes i čita njenu intimu? Naravno da ne bi. Vratila ga je u ranac. Bleki je popio malo vode iz njene ruke i nastavio da drema na suncu. Dokon um smisli najluđe priče. Šta ako, u notesu, piše da je nekome potrebna pomoć? Prekrstila se i otvorila. Nije bila pobožna. To je, više, bio čin kojim je sebi dozvolila da čita tuđe.

"Dear Aoife...", počinjalo je, kao i svaki dnevnik. Nije umela ni da izgovori. Nije znala da li je muško ili žensko ime. Zažmurila je i pokušala da zamisli osobu koja to piše, ne znajući da će i neko drugi da čita, sasvim slučajno. Šum mora, duboko disanje i lagan vetrić odneli su je daleko, u vreme pre par decenija, do jednog kafanskog stola, činilo joj se, u luci prekookeanskog grada. Čula je buku, videla čoveka nad čašom viskija, kako piše te redove nalakćen na levu ruku. Bleki je glasno lajao. Na metar od njih bila je zmija. Prilično neugodan prizor za nekoga ko se boji zmija. Pas je lajao a zmija se isprečila ispred nje. Gledale su se, oči u oči. Ubrzo je nestala u kamenjaru. Možda stvarno ne treba da čita ono što joj ne pripada. Pisano je na engleskom, ne na irskom. 

Veče je nameravala da provede u šetnji po gradu. Lokalni pab je, uvek, bio dobro mesto za izlazak. Najbolje, o nekom mestu, saznaje se u pabu i na pijaci. Kada je ušla, nije bilo neprijatnog osećaja da svi gledaju u nju. Nije znala da li je gradić pod video nadzorom ali je  bila savršeno svesna da svi znaju da je odsela u pansionu. Kako nije bilo mesta, sela je pored klavira. Sloj prašine na njemu svedočio je da ga jako dugo niko nije svirao. Setila se dana kada je, kao studentkinja, uveče svirala u klubu. Bio je to fini izvor prihoda. Spustila je ruke na dirke, nežno. Muzika iz zvučnika je bila glasnija. Dirke su uzvratile milovanjem. Zažmurila je i vratila misli bar tri decenije unazad. Dovoljno je bilo samo da drži ruke na dirkama. Nije ni osetila kada je počela da svira, sve dok se nije utišala dotadašnja muzika i pabom prolomio aplauz.

"Dobro vam ide, ako želite, nastavite. Ovde smo željni umetnosti", rekao je muški glas. Zaklela bi se da je to onaj isti, sa plaže, što je opomenuo. Da, nije morala da se okreće, to je bio taj parfem. Nastavila je da svira. Atmosfera u pabu se promenila, iz vrlo živahne u setnu i romantičnu. Sitne greške je samo ona mogla da primeti, niko se nije bunio. U daljini se čuo prasak. Oni, što su sedeli pored vrata, istrčali su prvi. Neko reče... "Gori Ronanov pansion!" Većina je istrčala, da pomognu u gašenju. Ona je ostala da sedi pored klavira. Lične stvari su joj ostale u sobi, naravno. Pomisao na to da li će njen pasoš ostati ceo, naterala joj je suze u oči. U stvarnost je vratilo nešto mekano i čupavo što joj se motalo oko nogu. Bleki je, izgleda, čekao pred vratima i iskoristio priliku da uđe i uskoči joj u krilo.

"Čini se da ste, upravo, dobili posao, gospođice. Smeštaj je iznad paba a za platu ćemo se dogovoriti sutra, sad imam prečih stvari", rekao joj je čovek jako sličan onome koga pamti sa plaže, samo tridesetak godina stariji i potpuno bele kose.

"Da... Hvala", promrmljala je.

Doneo joj je viski i džemper a, zatim, izašao ispred paba. Bleki je dremao u njenom krilu.

Plavo i zeleno bilo je zamagljeno dimom, do jutra. 

Pansion je potpuno izgoreo.

 

foto: Pixabay/Internet