2015. leto

Ošamućena sam vrućinom. Danima već Beograd je izložen prženju, i sad već život u ovom gradu ima efekte rerne. Sunce od gore, beton uzvraća odole a mi se pretvaramo u pokretne ćevape. Ne znam da li je strašnije ući u autobus, u kome su rukodržači toliko vreli da ne možeš da se držiš, ili u banku, gde klima uređaji drže temperaturu oko 16C.

Moja trošna srčka sve lošije podnosi šokove svih sorti. Omatorila sam, i najbolje se osećam u konstantnim uslovima ali avaj, život je pun iznenađenja. Subota popodne, pomislim da ću da dremnem, komšije koje renoviraju stan ne znaju šta je kućni red. Objašnjenje: naši majstori mogu sad da rade, jedva smo ih pronašli, a Vi bi  mir i tišinu u svom stanu! Pa jeste, ja bih, ako može. Ne može. Onda im na vrata ode neko uticajniji od mene i radovi prestanu. Očigledno nije sve u načinu kako se nešto kaže, ima veze i koliki je taj što kaže.

U petak je počeo proces odumiranja mog laptopa na poslu. Verovatno bi me proizvođač nagradio, da zna koliko godina ga koristim. Iz ugla mog poslodavca, novi neće skoro, tako da je svaka akcija tipa pisanja ovog teksta krajnje neizvesna. Da se vratim na petak, vraćala sam se kući busom, uobičajeno. U rukama jedno sedam kesa koječega, od bresaka do omekšivača za veš. Relativno je bio prazan a većinu putnika su činili oni preko 70 godina. Ako Nada Macura iz Hitne pomoći kaže da svi koji izlaze treba da nose šeširiće i flaše sa vodom, to je zakon. Uredno opremljeni, putuju samo oni znaju kuda. Nas par putnika vraćamo se sa posla. Nije nam do života, mlatimo oko sebe kineskim lepezama i topimo se. Semafor, stanica, pešački prelaz, kraja im nema a u busu kao u vulkanskom grotlu. Ulazi mlađi par, ona se čuje na ustajali znoj a on ima smrktnutu facu. Ne progovaraju. Ona, verovatno, ne sme a on ne izgleda kao da ume šta pametno da kaže. Naslanja se na jednu od šipki i zadiže svoju majicu. Njemu je vruće? Možda, ali poenta je u tetovaži preko rebara, ili se cakli od znoja ili je sveža farba pa curi. Nešto između lika ove devojke i kineskog zmaja, a možda je i žbun ruža puzavica. Bilo mi je glupo da ga pitam. Ona kucka po telefonu onim dugačkim plastičnim noktima i smejulji se, od kad je ušla. Baš su lep par. Do njih je krupni brka sa pupom koja viri između napetih dugmića na košulji. Omalila košulja, izgleda, preko zime a možda je i trba malkoc porasla. Hladi se papirom na kom je neko brstio burek. Ne treba biti Holms, svi znamo kako izgledalu fleke od dobrog bureka, evergrina kancelarijske ishrane.

Sedim i gledam kroz prozor. Ulazi žena sa detetom, ustajem da im ustupim mesto. Sunce prži kroz staklo. Mali dreči kao da ga deru a mama urla u telefon. Guram se pored žene kojoj otečeni nožni prsti beže između kaišića na sandalama (to sam zapazila dok sam sedela). U stomaku mi krkolja kao i svakog leta kad je ovako vrelo. Žena sa sombrerom, pored koje sam do skoro sedela, konstatuje kako su "...ovi zaposleni krivi za sve, oni prave najveću gužvu u prevozu, pošten čovek ne može da se pristojno vozi od njih".

Autobus brekće po rastopljenom novobeogradskom asfaltu. Nemam snage ni da joj pljucnem na onaj sombrero. Pomeram se u stranu, da gospođa može da lakše ustane a njoj je i to malo. Drsko me pita da li nameravam da se sklonim jer njoj, zbog šešira, treba prostora. U magnovenju, vidim svoju pesnicu kako je lansira u svemir, ali nemam snage da joj bilo šta kažem. Kao ono u snu, kad hoćeš da vrištiš jer te jure zeleni i ljubičasti tigrovi, usta otvaraš ali glasa nema. Gospođa pobednički ustaje, poravnava svoju pogužvanu haljinu i pomera me rukom u stranu. Engleska kraljica nije joj do kolena, što se noblesa tiče. Pomeram se, sa svih svojih 7 kesa, ćutke i oborenog nosa. To ne liči na mene. Uvek i svakome imam šta da kažem ali sada.. Ne mogu. Umorna sam od svega i svih i što je najgore, ne vidim kako, kada i gde ću da se odmorim. Zavidim onoj curi sa tetoviranim momkom i plastičnim noktima. Njoj je za osmeh dovoljno kuckanje po telefonu.