Sir za pare

Deda je zadužen za kućnu nabavku. Ima svoje tajne kanale na pijaci, kao i svaki deda. Kod ove babe kupuje cveće, kod ovog čiče krompir, i tu je apsolutni vladar situacije. Prekjuče je kupio kilu sira. Sir ko sir, ja tu ne vidim veliku razliku, ali se kućno veće složilo da je sir odličan i povoljan. Oko 2 EUR kilogram. Deda zadatak shvata ozbiljno i, koliko odmah, hvata se za telefon da kod svoje nezvanične distributerke sira poruči još 2 kg.

Dan prvi

Deda je ugovorio sve. Sir stiže dan kasnije. Na terasi flaša surutke. Prvo sam mislila da je opet nešto za krečenje jer nama toga nikad ne fali. Deda se osmehuje kao Napoleon. Prvo je doneo surutku, da ne cima sve sa sirom jer smo mu zabranili da preteruje, i sa količinama namirnica i sa nošenjem istih. Pored spremna kanta. "Koliko sira si dokupio?", - pitam. "Šta koliko sam dokupio, pa 2 kg, vidiš kako je dobar sir!"

U redu, ne mešam se. Gleda kanta mene, gledam ja nju. Nekada davno, ta ista bordo kanta i ja smo delile sedište u porodičnom autu. Išli smo na more, kako pravila nalažu, sve sa babom i papagajem u kavezu. Baba je dadiljala papigu a ja kantu. Auto je uvek bio pretrpan stvarima za "ne daj bože". Činjenica da nas nikad nije izenadio sneg nije menjala spisak neophodnosti. Uglavnom, u Čačku je bio checking point i obavezna nabavka sira. Kanta nije imala dno. Koliko god bi seljak sira u nju stavio, još je moglo da stane. Zbog toga me je i začudio naš susret, posle mnogo godina. Tu staje brdo sira.

Dan drugi

Dolazim sa posla. Majka meri pritisak i dahće. Deda kulira, situacija standardna. Moja ćerka plače od smeha. Sir je stigao, molimo publiku da ostane na svojim mestima. Sekund pre mene ušla je omanja delegacija proizvođača sira. Kao da su indijsku princezu doneli, dobro nisu plakali u trenutku razmene sira za pare. Nama, deci, bilo je zabranjeno da učestvujemo u trgovini. Htela sam i ja da im ponudim svoje šarene perle u zamenu za nešto, npr. čvarke ili nešto tako korisno. Odoše srećniji nego što su došli. Pozva me babo da uradim nešto sa sirom. Bokte! Ne znam kojom magijom je 2 kg poraslo do 7 kg. Da je prase pa da se radujem, ali crni crnislave, pa šta će nam 7 kg sira? Da se ne sprema neki atomski udar ili erupcija novobeogradskog vulkana? "Ćuti sine, dobih još bolju cenu, potrošiće se". Kad mi tata kaže "sine" sunce me ozari. Sve mu opraštam.

Napunih kantu sirom. Za surutku je jedva bilo mesta. Agonija počinje.

Dan treći

Jeli smo sir u svim obrocima. Bogato, nije se štedelo. Umesih kiflice, duplu meru, taman naiđoše komšije. Ostale samo mrvice. Pa, hajd' da i proju napravim, da bude sutra za doručak, pojede se i to skoro sve. Da smo živi i zdravi, svi lepo jedu, nema brige. Uzmite sira uz proju, odličan je... Ma kakvi. Ode tegla ajvara dok si rekao "Keks"! Ako, valja dobar domaćin biti.

Dan četvrti

Pročulo se po komšiluku da se kod nas nešto slavi. Počeše da dolaze i oni koji nikad nisu. Gibanica pa interventne kiflice, dva tanjira sira, turšija, nešto domaće slanine... Jedu, ne krste se. Pa dobro, bar će sir da se pojede. Ode i po'' kila rakije. Ne, nije to niko doneo, to je ona što deda njome čisti crevne prarazite koje nema. Kaže, pije je da ih ne bi ni dobio. Gosti ostaju sve duže. Kanda im se svidelo pa ne žure. Da se ja pitam, najurila bih to sve odavno. Paraziti. To su oni što dolaze samo kad ima nešto da se jede a inače ni dobar dan ne umeju da kažu. Iz televizora u dnevnoj sobi prži turska serija. Dame su prenele svoje tanjire i jedu uz seriju, jer se ne propušta ko je koga ubio, ko robija a ko je kome majka. U trpezariji trešti prenos fudbalske utakmice zonske lige Venecuele. Društvo baš pravi buku a moji nervi to teško podnose.

Dan peti

Pojelo se sve sem pihtija i sira. Kiselog kupusa više nema ni u tragovima. Proje i gibanice su jedine trošile sir. Gosti ni da pipnu. Slanine im nikad dosta. Ispraznismo sve zalihe, i za goste i za domaće. Ni kobasica više nema u zamrzivaču. Mi smo od onih neverovatnih Srba, što ne veruju da zima može da se preživi bez punog špajza i goleme svinje u zamrzivaču. Polako i pihtije odlaze u zaborav. Gosti samo cokću. Šta reći, ni čačkalica više nema. Popijeno je sve sem razređivača.  Sir pojeden, taman toliko da se spusti poklopac na kanti. Ostalo su oljuštili.

Dan šesti

Neko zvoni. Izlazim na vrata, spremna da se pobijem sa onima koji bi opet da jedu i piju za džabe. Partijski aktivisti. Kao poručeni! Na nekome mora da se istopi moj bes. Dočekujem ih u mojoj omiljenoj majici "Bogoljub predsednik". Ne veruju. Toliko su mlada ta deca, da ni ne znaju ko je Bogoljub. Živci su mi prilično natapirani, nema potrebe da trzam glavom. "Mi smo došli....",  - odvaži se onaj glavati. "Znam ja što ste vi došli. Za mene postoji samo jedan predsednik. Kao što vidite, Bogoljubu vernost zauvek". Pogledima se dogovaraju da je vreme da beže. "Ma sedite, hoćete malo sira da vam naseckam? Nećete? Šteta, odličan sir. Doneli ste mi majicu tog vašeg? Eee, onda ništa, da vas ne zadržavam. A da vam ja ispričam nešto o Jehovinim svedocima, m?", - ludila mi ne manjka. Ni sira. Sleteli su na 4. sprat brzinom svetlosti.

Dan sedmi

Porodica je na okupu. Ne kuvamo. Jedemo sir i ješćemo sir jer mi to volimo i možemo. Da nam se smuči za sve pare. Jedemo mi njega i jede on nas. To brdo sira se regeneriše preko noći, svega mi. Neuništiv je. Tokom večere (znači, ceo dan se ne jede ništa sem sira) deda konstatuje kako je ipak kupio malo više sira nego što nam treba. Baba, poslednjim atomima snage, kuva makarone, ne bi li presekla onaj mrski sir. Količina je nenormalna. Ako se opet pročuje po komšiluku, pa tačno će doći iz poreske, da utvrde kolika primanja imamo.

Šta da vam kažem... Makarone i sir nisu baš neko jelo ali ima ih, pa svratite, i povedite bar još 48 svojih gladnih prijatelja. Nismo mi cicije. I ne zaboravite: ljubav za ljubav a sir za pare. Ništa na šarm.