Terapija osmehom

Pre par dana pročitah tužnu priču devojke kojoj je otkazan čas fitnesa, pa odjednom ima toliko slobodnog vremena, da sa laptopom u ruci (to se, valjda, nosi na fitnes) pije sok od bobilica i razmišlja koliko projekata ima danas da uradi, brifinga, tweet up-ova, koučinga.

Mlada je i puna snage, kapiram je. U njenim godinama, nisam znala za brifinge i slično, uživala bih opružena negde pored vode, sakrivajući se od princa na belom konju. Tad nisu postojale serije "Seks i grad". Nije bio imperativ biti savršeno uspešna preduzetnica sa 22 godine. Nosile smo karirane suknje i bile srećne devojke, zaljubljene u život a ne u svoj laptop.

Za njom se nadovezala mega uspešna mama. Toliko samopouzdana i savršena da je dosegla nivo javne rasprave o psihoterapijama koje posećuje, tražeći potvrde svog savršenstva. Deca su "njeni životići", živi za decu, ma šta više poželeti od dana kada njen sinak pojede batat sa chia semenkama i amarantom? To je toliko savršeno da ne znam ni da li je slano ni slatko, ali nisam ja bitna, ja svoje dete ne slikam za Facebook sa natpisom "Moj životić". Nisam oduvek sanjala da budem majka, realno, nisam se time bavila dok nije bilo vreme. Ona se šminka  jednom rukom, dok drugom kuca odgovore čitateljkama svog bloga, trećom iskuvava veš u loncu na šporetu, četvrtom sinu oblači skafander na 18C, ma, sve frca od preleposti. Cela priča se bazira na "JA, uspešna, savršena". Deca se pomenu u kontekstu koliko je ona fantastična mama a muž se povremeno prozove kao "Onaj što nemamo seks odavno" ili "Dala sam mu spisak za prodavnicu, umesto plavog Domestosa kupio je zeleni Lenor, pa ne mogu da verujem da je toliko nesposoban".

Lutko, ti si ga birala, ne ja. Što živiš sa nesposobnim, kako ga predstavljaš, poluidiotom? Zgrozih se od elektronskog zapisa o tome kako on sam sebi ne ume da kupi gaće i čarape, ah, sve to čeka nju savršenu, jer poluidiot ne zna da se gaće sa prugama ne nose još od kraja prošlog veka. Ona je večno u žurbi, šef je zove, deca pište, nema mesta za parking pred vrtićem, pa jao! Svemir se urotio protiv nje ali ona ide na seminar, pa na webinar pa na ples pa na ženski kružok, decu razvozi na balet i karate, muža naziva još jednim svojim detetom. O, Bože ako te ima, učini da se njena bundeva pretvori u kočiju pa da se vrati iz sveta bajki u svoju realnost očajne domaćice zaglavljene u hrpi muških čarapa, neplaćenih računa i ličnih trauma.

Bi mi žao njenog muža. Valjda mu ne smeta da ga supruga degradira ispod ljudskog nivoa, ističući svoju superiornost nad njim, kao da sve konce svemira samo ona drži u svojim spretnim i riblje ljigavim  rukama. Pomislih, pa nije ni čudo što nemaju seks, ja sa takvom ne bih ni drvo zasadila, da mu ne prenese svoje nesrećne vibracije. Deca je nisu birala. Za polaganje vozačkog treba nalaz psihijatra a svako može da rodi potomstvo, čudna neka podela.

U nastavku dana, otvaranje izložbe prijateljice iz osnovne škole. Retka prilika da se sretnem sa dragim ljudima. Jedna vremešna dama, lakša za preskočiti nego za zaobići, sa vrata mi je mahala. O, biće to još jedan od onih susreta na par godina, koji ostavi neizbrisiv trag. "Da, da, malo sam se ugojila, pa eto četvrto dete, znaš... Ja i dalje ne radim, a onaj moj... Jao, što je uspešan, unapređen je, mnogo radi a ja ceo dan sa decom, šta znam, dosadno mi je. Porasli su, dvoje u školu, treće u vrtić, pomislih baš je dobro da rodim i četvrto...". Nisam pratila dalje, neka su živi i zdravi. Odlutalu koncentraciju vratilo mi je njeno "Pa mogle bi da se vidimo samo da ti kažem, ja sam jako zauzeta". Naravno, lutko, zauzeta si jer imaš vremena da budeš zauzeta. Ne ideš na posao, ne jašu te šefovi, kolege, prevoz, inodobavljači, domaći prevaranti... Ne kuvaš u 23h, pa usmrdiš celu zgradu dinstanim lukom, jer pre toga ne znaš kako se zoveš, u budnom stanju se održavaš tako što stojiš jer ako sedneš, komiraćeš se, otići će grašak u 3 pm, zapalićeš celu zgradu sve sa usnulim komšijama. Kapiram, deca su zahtevna... "Ma ne, to ti je kao sistem spojenih sudova, onaj najstariji čuva mlađe, sami se spremaju, oblače, sređuju sobu, životići moji..." Pomislih da sam žešće retardirana jer moje dete nije moj život, nego je dete, sa svojim potrebama i željama a ne moja kopija. Imam ja svoj život. Nije ni blizu tog savršenstva, kao kod ovih dama, ali tandrljam nekako. 

"Jaooo, vidi ovog mog što se ubucio, namerno ga kljukam da se ugoji, onda ga ni jedna neće ni pogledati", - zaorilo se sve od njenog veselog smeha. "Da, to ti je super fora", - rekoh, dok sam pogledom pregledala po sali koga još znam i kuda pobeći od gospođe Udav. "Ma, gledaš li ti to mog muža, m?", - njen glas je dobio dozu ozbiljnosti. Ostah bez teksta. Neka je on tebi savršen, ima ovde piletine od trijes' leta, da baka napari oči lepotom. Ne bih ga ja ni pogledala, ako ćemo iskreno, nego je više četvrtast nego okrugao pa ne vidim ljude iza njega. "A ti, nemaš nikoga, jel? Sirotice, pa jel ti teško tako.... Razvedenoj?", - konačno je prevalila to preko usta. "Imam mamu, tatu, malog batu i tetku iz Novog Sada, nije baš da nemam nikoga. Inače, vrlo sam sirotica razvedena", - progovorih skrušeno. Konačno joj se vratio pobednički osmeh. Savršena je pobedila jadnu i uzela dva boda u gostima!

Izvukoh se iz ralja "životića" na kvarnu foru, da imam zakazano kod zubara i baš mi je žao što moram da idem a tako je uzbudljivo. Sendvičiće nisam ni okusila. Predozirala sam se slatkoćom života i životića oko mene, da je samo šetnja pored Save mogla da me vrati u normalu. Ili sam ja, kao Mujo, u pravoj traci, ili je ceo svet u pogrešnoj, ali ne bih da budem savršena, hvala. Obožavam svoj život i nemam dijagnozu to da dokažem. Imam samo osmeh i vrele dlanove. Kažu, preko njih moja dobra Energija širi se Univerzumom.