Um, drum i ostalo

Đura je prebirao po tabelama. Mrmljao je sebi u bradu, vrteo papire, škrabao, brisao. Spiskovima se nije video kraj. Izgledalo je poput šest milijardi zapisanih imena, sa napomenom o svakom. Siroti Đura se znojio, huktao i puktao. "Đuro, da li se vidi kraj?", pitao je Debeli Šef. "Šefe, sve sam završio ali ovih par mi pravi probleme. Mislim da je pravi trenutak da i Vi pogledate. Meni se vrti u glavi, od cifara i tabela", reče Đura i uze malo piva iz limenke. Nema veze što se pivo ugrejalo. Posao je priveden kraju. Još malo i razlaz. "Hajde redom, Đuro. Ko je prvi?" Debeli Šef je bio zavaljen u svoju fotelju, vrteo je tompus među prstima i, po izrazu njegovog lica, reklo bi se da je uživao. Ti, na kraju, uvek su bili priča za sebe. Van svih standarda i okvira. Razvuče Đura one svoje papire. Začas je pronašao Posebne. Ti su, tradicionalno, ostajali za kraj. "Šefe, prva je ova...", Đura mu pokaza fotografiju dugokose dame.  "Šta...

Nekada davno, krajem prošlog veka to beše... Toliko sam matora da mogu ovako da počnem. Na radiju Beograd 202 postojala je emisija u kojoj se birao utisak nedelje. Nagrade, da li prave ili samo titularne, bile su Crni i Ružičasti Grand Prix.  Ne znam zašto sam se toga baš danas setila a moji laureati bili bi dole opisani. Bila sam u publici manifestacije koja je dobro bila zamišljena. Došla sam da podržim izlaganje svoje poznanice  Aleksandre.  Jako poštujem njen rad i znanje o knjigama. Čaroban je to svet. Panel o blogovima na temu knjiga me nije oduševio. Previše učesnika, standardno jedan mnogo voli da priča a drugi strpljivo čekaju red. Ne bi to bilo tako primetno da je sala bila puna publike, koja nestrpljivo sluša i čeka priliku da nešto pita. Ovako, u prilično velikoj sali, ljudi taman toliko da napune dva reda u publici. Sablasno prazno. Čak nije bilo ni onog gurkanja u redu iza, kad ti neko šutira u stolicu i nervira te pa moraš da ga ošineš pogledom da se s...

Ne svodim račune. Sećam se. Dočeka 2018., u malom stanu u kome smo oboje zaspali pre ponoci. Jednog odlaska iz Srbije, u svet u kome je sve daleko i novo iako nije moralo tako. Sećam se mojh vikenda u Novom Sadu, odakle sam se vraćala popravljene duše. Upoznavali smo se, Novi Sad i ja. Češljala sam se viljuškom, mokra od letnjeg pljuska, baš u Novom Sadu. Fenom sam sušila novac koji je bio mokar, u novčaniku, u zakopčanom rancu. Kupovala sam suvu garderobu u second hand radnji, jer je sve na meni bilo natopljeno letnjom kišom. Sećam se kafa sa dragim novosadskim ljudima. Sa Merimom, Vojom, Tanjom. Mojih poseta Srpskoj  pravoslavnoj crkvi i katedrali, sve u 15 minuta. Valjda je to sve jedan bog. Računala sam da mu, toliko treba, od jedne do druge,kancelarije. Naučila sam da nosim tirkiznu boju. Odjednom, sve na meni je postalo plavo kao more, u sred zime.  Plakala sam kad je uginuo Dika, Verin pas. Pijemo kafu, u znak sećanja na njega. Upoznala sam Nenu, čarobn...

Pre 13 godina sam postala mama. Doneli smo je iz porodilista, korpu stavili na sto i odmah sam otišla pod tuš. Ošamućena prvim izlaskom u decembarski mrak, spavala je, zadovoljna i sita. Disko je počeo malo kasnije. Uputstvo nam nisu spakovali. Ni punjač. Ni slušalice. Imala sam 35 godina i želju da se satima kupam a zatim da danima spavam. Patuljak, u plavoj bebećoj korpi, imao je drugačiji plan. Svi su se, kao, trudili da mi pomognu a meni se uopšte nije igralo sa njima. Pomoć je bila da rade ono što ja ne želim a ne da se igraju sa mojom novom lutkom, dok ja usisavam ili ribam kupatilo. Takva pomoć mi nije trebala. Umela sam i ja da gledam u srećnu, zadovoljnu i situ bebu i da čekam da se pojave patuljci koji će, sve ostalo, da srede.  Nisam dozvoljavala nikakve brojanice, ikone, bele lukove i slično. Guranje novca pored bebe, još manje. Odmah dobih epitetu nadrndane koja sve zna. Da, ta sam i da me se manete tih brojanica inače bijem. Ozbiljno, srpski, bez milosti ću...

Ćerka i ja, gradski autobus, Beograd. Sedimo, srećne što nismo dugo čekale. Decembarski mrak nije baš najprijatnije vreme za stajanje na stanici. Nema gužve, to je dobra vest. Ispred nas su jedna od vrata. Ulazi čovek, nosi prilično veliku i tešku kutiju. Organizuje putnike gde ko da se pomeri, da bi njegova kutija dobila dobro mesto. Seda na sedište pored. Autobusom počinje da se širi miris alkoholičara. Ne miris piva, iz konzerve u njegovoj ruci, već miris očajanja koje izbija iz njega, pomešano sa mirisom pića i znoja. Prilično neugodna kombinacija. Par ljudi se sklanja u drugi deo vozila. Sedimo i gledamo svoja posla, što bi se reklo. Novi putnik željan je publike. Počinje svoj monolog usmeren na jednog od putnika. "Odakle si ti, a?", povika. Ovaj, zbunjen, vidi se po izrazu lica da nije baš očekivao pitanje. "Iz Zavidovića, što?" "Zemo, a znaš li?".... Kreće nabrajanje valjda likova valjda iz Zavidovića. Ovaj smrmlja nešto a naš glavni junak ...

Sva deca su, spektakularno, nadarena za IT. Od malih nogu ih prati "Pa jao, pa kako on samo sedi za računarom, pa ređa virtuelne kocke u virtuelne rupe, talenat naš, čudo jedno malo". I jeste čudo. Deca rade ono što od roditelja vide. Nekada su otimala daljince za TV ili ključeve, danas gledaju u ekrane od pre nego što se rode. U nastavku, to se tumači kao talenat.  Malo dete se, kad poželi roditeljsku pažnju, često umiruje puštanjem zabavnog sadržaja sa roditeljskog mobilnog telefona. Naravno da tata ima pravo da pogleda utakmicu a mama da popije kafu sa drugaricom, ali malac baš tada hoće nešto, vrišti, pišti, privlači pažnju koju će da mu nadoknadi virtuelni drugar sa ekrana. Kupljeno je par minuta mira, dok i to ne dosadi i mali car poželi novu animaciju. Internet je nepresušan izvor baš takvih sadržaja. Roditeljsko objašnjenje često bude "Šta da radim, i ja sam živ stvor, dete stalno ali baš stalno traži pažnju a ja se umorim i hoću malo vremena za sebe"...

Bio je letnji raspust. Otišla sam po poznanicu, da zajedno idemo na plažu. Zatekla sam je ispred stare bokeljske kamene kuće. U strahu i panici, gledala je oko sebe. Kuća je bila do puta a iza kuće, nepregledno brdo. Prepuno zelenila, drveća, zmija, ježeva, trnja, divljih kupina, i paprati. "Baba je otišla", reče, kada je videla moje iznenađenje. "Kuda je otišla?" Nisam shvatila da je to nešto čudno. Odrasla je osoba, ume da se brine o sebi gde god da je. "Baba je senilna. Ode a da nema pojma kuda". Već sledeće sekunde, u japankama i šorcevima, krenule smo da je tražimo. Pravo u šumu. Iako je bilo leto, nije bilo prijatno. Šuma je gusta, vegetacija bujna i saznanje da je mnogo lako moguće da se izgubimo nije mi prijalo. Išle smo zajedno, okretale se da vidimo da li se kuća vidi i shvatile da možemo tako danima da lutamo. Baka je mogla levo a mi desno... Možda je krenula magistralom, možda otišla kod nekoga ili ušla u autobus. Ogrebotine i posekotin...

BLOGER FEST je manifestacija koja će okupiti vodeće ličnosti iz oblasti estetike, marketinga, književnosti, filma, turizma itd. Na ovom skupu, kroz različite panele, gde će gosti i učesnici imati prilike da čuju, ali i porazgovaraju sa istaknutim ličnostima navedenih oblasti, kroz edukativni, ali i zabavni sadržaj koji smo osmislili, blog zajednica dobiće autentičnu manifestaiciju na Balkanu. Družimo se na Bloger festu, rastimo zajedno ne samo u virtuelnom svetu, već se pridružite i na svim ostalim aktivnostima koje ova manifestacija nudi! Ukoliko nisi bloger/instabloger, a rado čitaš i pratiš neke, dođi i podrži svog favorita. BLOGER FEST  je neprofitabilno udruženje građana blog zajednice sa ovih prostora koje ima za cilj da promoviše ideju bloga kao postojeće aktuelno i isplativo zanimanje u svetu, a sada i kod nas.  Družimo se na Bloger festu, rastimo zajedno ne samo u virtuelnom svetu, već se pridružite i na svim ostalim aktivnostima koje ova manifestacija nudi! Uko...

Imala je četrdeset godina. Još uvek zgodna, lepog i negovanog tena, brinula je o sebi kako bi očuvala svoju lepotu što duže. Posebnu pažnju poklanjala je svojim malim stopalima. Nožica kao devojačka, broj 36, mogla je da stane na nečiji dlan. Bila je jako ponosna na svoja mala stopala. Od cele sebe, njih je najviše volela pa im je poklanjala najviše pažnje. Udala se mlada. Jedva da je imala 21 godinu, kada je upoznala gospodina koji joj je obećao ceo svet i pola kosmosa pride. Od svih obećanja, ispunio je malo. Život u dorćolskom kućerku, polovnog juga, jedno letovanje u Sutomoru i vikend u Vrnjačkoj Banji. Ne baš u banji nego u selu pored, kod nekog koji mu je dugovao pare. Par meseci pre njenog 23. rođendana, stradao je u saobraćajnoj nesreći. Kamion je pregazio i njega i juga. Bila je očajna ali je shvatila, posle prve godine samoće, da život brzo prolazi. Živela je sama u dorćolskom kućerku, sa malim dvorištem i puno radoznalih očiju uperenih ka životu mlade udovice. ...

Strpljenje je čudna biljka. Raste kao korov, bez specijalnih uslova za gajenje. Tu je, raste i razvija se paralelno sa odnosom sa drugom osobom. Nekad se odmetne u hajduke pa krene mimo volje, da se širi u beskraj, nahranjeno ljubavlju i brigom za bližnjeg svog, izabranog ili stečenog. Počne da se ponaša poput samostalnog organizma. Izgubi se, u tolikom rastu i napretku i teško se zauzda. Zatim se desi gadan momenat. Poput lastiša koji se preterano nategne i otrgne kontroli, pukne svog domaćina preko nosa. Pravo po sred lica. U centar mozga. Uvek je dovoljna sitnica. Jedna kap. Jedna situacija. Nikad strpljenje ne dođe do pucanja zbog krupne stvari. Prsne kao porculanski tanjir o pločice. Možda je proputovao pola sveta, od proizvodnje do nečijih ruku i delić sekunde je dovoljan da postane gomila krhotina. Tako i strpljenje. Traje i prestane. Rasprši se u Kosmos. Zvezdane magline sazdane su od raspalih strpljenja u mikro Kosmosu svakog od nas. Teško je gledati nešto što...

Navikli smo da spuštamo krijterijume. Malobrojni su sebi dopustili da im kriterijumi rastu, na sve teme, od izbora garderobe do partnera. Da li tako mora? Srećni smo zbog mrvica nečije pažnje. Sitna, dnevna dobra dela skloni smo da tumačimo kao flert a ne kao lepo ponašanje. Primaknuta stolica ili otvorena vrata od auta nekada su se podrazumevali. Danas se gledaju začuđeno. Radujemo se kad nam neko pokloni delić svoje pažnje. Ne celog sebe, ne ono najbolje što u sebi ima nego samo malo svog vremena i postojanja. Umesto da se radujemo zajedničkim satima, pokušavamo da ostanemo budni kad smo zajedno jer su to teškom mukom ukradena dva sata od posla, obaveza, života. Zatim nas taj neko ubedi da tragovi postojanja ženske osobe, u njegovom prostoru, nisu njegovi i da nema pojma, da verovatno pripadaju njegovoj bivšoj ženi i da su dugo tu, da se time niko ne bavi jer je nebitno. Nekima nebitno a nekima bitno. Sve zavisi na kojoj strani smo.  Radujemo se upoznavanju osobe koja fi...

Ima kancelarijski posao. 30 kvadratnih metara, 3 računara i svašta još, dokle stolica sa točkićima dobacuje. Neko ima nesreću da, radno vreme, provodi stojeći jer je sedenje zabranjeno. Neko sedi a neki ne moraju ili neće ni jedno od ta dva. Bitno je imati izbor. Nekada sam mnogo putovala i drago mi je da je to ostalo u prošlosti.  Kancelarija ima velike prozore koji gledaju ka prometnoj ulici i trotoaru sa puno šetača. Kad god mogu, ustanem i prohodam, odmorim oči od monitora. Svakog dana, pred očima su mi crtice iz života. Dugo nisam shvatala kako svi vidimo različito. Valjda oči vide ono što je umu zanimljivo. Moju pažnju privlače detalji. U njima vidim mnogo više nego u krupnim događajima. Na trotoaru je žena, invalid, u kolicima. Ispred nje plastična kutija. Prolazila je grupa đaka iz obližnje srednje škole. Jedan je zastao, u kutiju spustio novčanicu i potrčao za drugarima, koji su produžili. Čini se da, iz detinjstva, datira šta i koga ćemo da primetimo. Žena je bil...

Bio jednom jedan čovek. Nije umeo da prihvati snagu Žene. Gledajući kako deca privlače pažnju, pokušao je sve ne bi li dobio njenu empatiju. I... Uspeo je. Večita žrtva postao je modus vivendi Muškaraca. Od tog dana, istorija je dobila drugi tok.   Muškraci su, vekovima,  razvijali veštinu dobijanja ženskog saosećanja. Mali i minorni, pronašli su način kako da dođu do svog cilja: ženke. Ne žene nego ženke. Uopšteno govoreći, Žene ih nisu zanimale. Prihvatili su njihovo postojanje samo u cilju ostvarivanja muških želja, od hrane do produžetka vrste. Kada bi se dovoljno izigrali, navlačili bi masku tuge. Na to su žene posebno osetljive. Taj tužni pogled psića koji bi samo jedan kolačić ali ne, neće ga dobiti... Oh, i najtvrđe žensko srce otapa. Naravno, ima u muškarcima i realne tuge, koju vredno sakupljaju od malih nogu. Nikad se ne zna kada će im zatrebati. To je fino skladište svih mogućih izgovora i opravdanja. Kada situacija postane opasna, po njih, pogled tuž...

Urednik je tražio da donesem intervju. Drugačiji nego do sada, neobičan, zanimljiv čitaocima. Kao da sam džuboks u koji ubaciš novčić i pritisneš dugme pa svira po želji. Kiša je pljuštala i grad je bio siv, mokar, smrdljiv. Da, bio je to smrdljivi četvrtak i bio mi je potreban intervju sa nekim... Drugačijim. Vrtela sam svoj telefonski imenik. Sve neki umetnici u pokušaju, alkosi, propale prilike za udaju, gubitnici i nedovršeni. Kod Bate sam, uvek, mogla da se ogrebem za gratis piće i zanimljivu priču. Preskočiću. Urednik je ukinuo novac za taksi. Moje salonke, sa filigranski tankom štiklom, nisu bile prigodna obuća za odlazak na teren, sve i da sam znala na koju stranu da pođem. Ispod koleginog stola bile su neke patike. Nisu bile baš najlepši izbor, uz moju suknju A kroja i debeli dzemper. Bile su odrpane i tek dva broja veće. Ne znam šta mi bi, da ih obujem. Odjednom, nestala je moja nervoza. Kažu, da bi ste spoznali dušu drugog bića, obujte njegove cipele i krenite putem koj...