Priče iz drugog braka XIV

U Beograd je stiglo proleće a, sa njim, Žarkov zet iz Crne Gore. Bez nekog posebnog razloga. Onako, da nas vidi kako smo. Da ne pominjem da nam je Danka poslala brdo njeguškog sira i pršute. Time se visoko rangirala za Najbolju sestru na planeti. Žarko je imao puno familije ali ih nisam upoznala još. Valjda prema svecu ide i tropar, kada im bude nešto trebalo, javiće se, ne brinem.

Žarko ga je sačekao na aerodromu. Imala sam vremena da spremim lep ručak. Pijace su se, taman, zazelenele a mene to raspameti. Pravila bih tikvice i paradajz i zelenu salatu i spanać i sve što vidim na tezgama. Odlučila sam se za jednostavne stvari. Moje iskustvo je pokazalo da muškarci baš i ne vole previše zelenila na stolu. Brdo mesa je uvek dobar izbor a i nije putovao dva dana, na kamili, pa da mu treba sad neka specijalna hrana za oporavak. Stigoše momci sa aerodroma, baš kada sam krenula da sebi sipam jednu lozu. Ni to ne umem da popijem, ne znam šta mi je bilo, pomislih da je vreme da i ja probam rakiju. Utom uđe Žarkov zet. Sila od čoveka, mnogo drago biće.

Kako običaji nalažu, dok su momci degustirali pršutu rodnokrajevaču, završavala sam pohovanje mesa i tikvica. Par dana pre toga, menjali smo kuhinju. Moj Žarko je ređao koješta na gornje police a ja, ovako mala, samo dokle mogu da dohvatim. Verujem da više nikad neću saznati šta je na tim gornjim. Niti vidim bez naočara, niti vidim uopšte jer su to Himalaji u našoj kuhinji. Šta mogu da dohvatim, to ću da koristim. Majstor nam je napravio kuhinju za košarkašice, mile ženice preko 1,9 m visine, činilo se. Kuća je mirisala na sveže napravljen ručak. Nas troje sedosmo za sto. Pileća čorba je bila pun pogodak. Za domaćicu, kao ja, zadovoljstvo je da kuva za one koji vole i umeju da jedu. Ako me nešto iz pameti istera, to su oni što njuškaju hranu kao siti vučjaci, zagledaju sa svih strana, proučavaju biohemijski sastav, preračunavaju kalorije... Ili jedi ili se raziđi od astala. 

Kako sam iznela pohovane tikvice i šnicle, navalismo kao da smo iz Indije došli peške. Negde oko 3., 4. šnicle progovori moj čovek:

"Draga, kako su slatke ove šnicle...", i nastavi da jede. Pomislih, naravno da su slatke, kad sve radim iz srca punog ljubavi. Razvukla sam "mi amor" osmeh, model "sve ću da ti dam, ne moraš boraniju, dobićeš tortu odmah". I Simo jede, mljacka samo, povremeno zastane kao da mu je ispala plomba pa pokušava da je pronađe i vrati na mesto. 

"Auh, a tikvice što su slatke", reče Simo.

Pomislih da je to već previše komplimenata, za moje skomno kulinarsko umeće. Nije to ništa, pomislih, ja kad ispohujem pa to je jedna rapsodija carskog poha i masnoće u tanjiru!

Dok sam pokušavala da rumenim i ne zahvaljujem, obojica ponoviše bar još jednom da su slatko jeli. Lično, nisam odmakla dalje od pršuta i njeguškog sira, za mene su to prave poslastice. Momci su prešli na pivo a ja sam lagano sklanjala sve sa stola. Tokom borbe sa sudovima, u kuhinji, pade mi u vidno polje kesa na kojoj piše nešto, kao, mutnim slovima. Približih licu, piše "mleveni keks". Da nemamo mi još nekoga, u kući, a da ja ne znam? Otkud tu keks? Malopre su tu bile prezle... Nema kutije sa prezlama! Tri znoja su me oblila, ko se to igra samnom po kuhinji? Uzeh komad pohovanog mesa, da probam. Spolja je sve izgledalo kako treba ali ukus... Bljak!!!! Moja sumnja, koja me je presela poput mačete, bila je tačna: Žarko je izmešao kese! Onu, sa prezlama, podigao je do plafona a keks ostavio na mestu gde, normalno, treba da budu prezle.

O ukusima ne vredi raspravljati ali piletina pohovana u mlevenom keksu stvarno nije za diskusiju. Nisam znala šta pre, da plačem od muke ili da se pocepam od smejanja. Taman posla da im kažem šta sam uradila, nema šanse. Vratila sam se u kuhinju i ponudila ih kafom. Ako budem mirna i budem ćutala, tajnu ću znati samo ja. Dok sam zakuvavala kafu, javila se Danka, da pita da li je Simo stigao i tako... Požalih joj se da imamo novu kuhinju u kojoj nemam pojma gde je šta a sve liči. Kaže, biće sve u redu dok nešto ne pomešaš, hahahha. Pozdravih je, rekoh da idem momcima da odnesem kafu pa ću je pozvati kasnije.

Sve je bilo u redu, zapričali su se kao najbolje drugarice. Simo je zatražio šećera, za kafu. Mi pijemo skroz gorku i lepo se nikad ne setim da gostima donesem. Kaže moj mili muž, sedi ti, ja ću. Poljubismo se u predsoblju jer je Mila taman dolazila iz škole pa sam požurila da joj otključam istovremeno kada se on vraćao iz kuhinje. 

"Miriše vanila, šta si to pravila, ljubavi?", pitao me je. 

Dok sam skapirala da cela kuhinja miriše na vanilu jer sam pohovala šnicle u mlevenom keksu, potrajalo je. Detetu to ne mogu da dam da jede, razumljivo, ne želim da joj ostanu traume iz detinjstva. Samo što sam ušla u sobu, ova dvojica su se valjali od smeha, bukvalno su se zacenjivali. Pomislih, da ih nije neki kolektivni šandrc opalio? Simo je pokušavao da drži svoju šolju kafe ali eto, nekako mu uteče iz ruke i sve ode na tepih, opran predhodnog vikenda.

"Žarko, ljubavi, šta je sa vama?", pitala sam onako, usput, glasom nežne Zvončice, da ne pomisli da ga tu nešto prozivam.

"Simo je u kafu sipao so", reče mi muž i nastavi da se smeje kao mahnit.

Kad ne možeš da ih ignorišeš, pridruži im se. Njakali smo od smeha, nas troje matoraca. Mila, pametno dete, ode sa drugaricama na picu. Na vreme je shvatila da je ručak bio namenjen samo odraslima, u kojima je stvorio neverovatne talase smejanja. Bolje da ih odvedem na kolače. Moja torta ne sme da  napusti kuhinju.

foto: Pixabay/Internet