Priče iz drugog braka XV

Žarko i ja nismo od onih parova što imaju zajedničke Facebook profile i ne odvajaju se, ni slučajno. Izuzetno cenimo autonomiju i smatramo je neophodnom. Niti je meni mesto za stolom, kada je on na pivu sa prijateljima, niti je njemu mesto za stolom, kada sam sa prijateljicama. Zajedničke aktivnosti imamo ali i one odvojene. Tako smo se dogovorili i to je jedan od stubova našeg braka.

Jovanina trudnoća je lepo napredovala. Ona i Đole su sređivali stan a Žare je bio vođa parade. Deca se ne razumeju u majstore ni u poslove u enterijeru, neophodne da se završe dok njihova beba ne bude stigla. Među nama rečeno, Žarko se opasno branio od činjenice da uskoro postaje deda. Zbog toga je, na sebe, prihvatao i šta mora i šta ne mora jer ga je okupiranost poslom "podmlađivala" osim kad bi ga uklještilo u krstima jer krštenica prihvata stanje de facto. Bili smo pozvani na venčanje prijatelja, u Novom Sadu. Odlučili smo da idem sama a da on ostane sa decom i majstorima. Nije mi palo teško, radovala sam se tom venčanju od kada je najavljeno a Novi Sad obožavam. Sve sam lepo i pravovremeno organizovala, haljinu, štikle, ma sve! Jedino što me je ta haljina opasno žuljala. Prijateljica mi je pomogla da je zakopčam, obzirom da je cibzar (iliti zip) bio po sred leđa. Jedino je bilo bitno da majski dan bude sunčan i lep, baš kao i ljubav naših drugara a sve ostalo rešavaćemo kako bude nailazilo.

Venčanje je bilo divno jer su mladenci bili pedesetogodišnjaci. Bez euforije, cike i pijanstva, baš kako treba. Junački sam izdržala u haljini i cipelama, namerena da se presvučem čim stignemo u restoran. Alkohol ne pijem, ne volim ali hajde, da nazdravimo, uzeh jedan pelinkovac. Kako je konobar doneo, ta čaša sa pelinkovcem je bila na stolu, ispred mene. Malo se ustajalo, šetalo, pevalo pa sedelo pa sve tako. U nekom trenutku se začudih kako mi jedno piće toliko dugo traje. Možda ne bih ni primetila da mi noge nisu postale olovno teške, što pripisah nošenju štikli. Kako je muzika krenula, nisam više osećala ni noge ni razmišljala o tom jednom pelinkovcu sve dok nisam ukebala konobara koji, iz bokalčića, dosipa. Pa, šta je tu je, izdržaću nekako. Razišli smo se iza ponoći, posle ozbiljno dobre torte i đakonija raznih novodsadskih.

Taksi me je dovezao do stana koji uvek iznajmljujem, kad dođem u Novi Sad. Cibzar sa haljine me je opasno žuljao. Da zamolim taksistu da me raskopča, stvarno bi mislio da sam luda skroz. Dobrano iza ponoći, izašla sam iz vozila u majsku noć, divno svežu. Pa, kad je bal, neka bude na štiklama hrabro i do kraja. Iako to ne radim ni u Beogradu, povukla me je friška novosadska noć, žamor, zvuci grada i zvuk tambura iz daljine. Pored stana je pab, svratiću na jedno piće, kad sam već nafurana adrenalinom i srećom zbog braka dragih mi ljudi. Pred pabom je bilo mnogo omladine. Tu mislim na sve one do 30 godina, kojima opušteno mogu biti mama. Kako sam se približavala, razmače se gužva, stigoh nekako do šanka i šta ću, dajte jedan pelinkovac pa kad me bude boleo mozak bar da znam zašto. Međutim... Godine i štikle me poteraše da ubrzam proces. Stan je na 20m odatle i vreme je da se odlepi šminka i ide na spavanje. Ups, a kako ću haljinu skinuti?

Pored mene mladi par. Tražiću pomoć pa šta bude. Naravno, u pabu živa svirka, buka, galama... Primakoh se devojci i baš kad sam htela da je pitam da me raskopča, setih se da bih, da mene neka nepoznata baba u 1 ujutru pita da joj raskopčavam haljinu, verovatno bežala niz ulicu. Za čudo, objasnih joj za minut. Cura crče od smeha ali kao OK, raskopčaće me. Dobro, moramo da izađemo... A pred vratima paba je bilo pola Novog Sada. Raskopča ona mene, omladina poče da vrišti, da peva, meni sve poče da se vrti u glavi i jedva sam uspela da pobegnem niz ulicu, ka stanu. Sledeći problem je bio naciljati bravu. Što piješ kad ti škodi, rekao bi mi otac, da je tu ali nije i sama moram da otključam ulaz u zgradu. Ajde što me ljuljaju umor i pelinkovac nego ne vidi baba, naočare nemam, i te glupe večernje tašne su smišljene da se nosi samo tanka maramica u njima! Sagnem se, polete haljina niz ramena, omladina vrišti kao u transu a ja se ponadah da će da se otvori zemlja i da me proguta pre nego što se skroz izblamiram. Ostalih dvoje vrata sam lakše otključala jer nisam imala navijače.

Kad odfrknuh one štikle... Ništa mi ne bi bolje prijalo nego hladan pod. Noge su me bolele, haljina je klizila ali je krevet bio na vidiku. Ne pamtim dalje, do jutra, kada me je probudila glad a spavala sam na galeriji. Prva misao tog jutra bila je o bureku sa mesom. O mnogo bureka sa mnogo mesa. I mnogo jogurta, hladnog. Sve bi bilo lako da ispred mene nije bilo spiralno stepenište. Dobro, mogu ja to, samo da neko zaustavi sobu koja se jako brzo vrtela oko mene. Držaću se za gelender stepeništa a drugom rukom ću da balansiram. Utom mi mi ispade telefon, sa troseda odskoči na parket, odleteše delovi po stanu. Izbauljah napolje, vođena mislima o bureku. Naravno da nisam dočekala da ga donesem grešni komad do stana, pojela sam ga po sred Riblje pijace. Tek tada sam se dobro osećala. Delove telefona sam odnela u prvi servis, sastaviše ga, javih se mužu i vratih se u život.

Na povratku u Beograd, ispratila me je prava majska provala oblaka. Mokra do ispod gaća ušla sam u novopazarski bus u kom su falile samo žive kokoške, stajali smo jedni drugima na glavi i cedili se po onima koji su sedeli. Ipak, osmeh zadovoljstva me nije napuštao. Po dolasku u Beograd, sačekao me je Moj muž. Znam da će me voleti i posle svih mojih blamova u poslednja 24 sata ali o tome ćemo tek kad me bude ugrejao, ispod ćebeta. Kao da se mesecima nismo videli a proteklo je nepunih 40 sati...

foto: Internet