Desetijanuardvehiljadedvadesetprve

 Što ja volim da postavljam Google dijgnoze sebi!

Evo, boli me stopalo. Posledica nekih štikli, 50 godina, težine, visine, trčanja po Beogradu, posledica svih pešačenja zbog štrajkova i ne ispunjenih očekivanja. Nije to ništa dramatično ali opet, bolucka i nervra. Naravno da sveznajući Google zna šta mi je. Jedva se odbranih od moguće trudnoće, zapušenog uha, staračke kratkovidosti. Kada sam te dijagnoze odbacila, kristalisala se ona prava: umorna sam od života.

Predhodna godina je bila... Puna izazova, da ih tako nazovem. U par meseci, počupala sam svo svoje korenje, presadila se na druge lokacije, ljude i teme i pokušavam da pustim novo korenje. Sve sam promenila. I stan i deo grada i jastuk, krevet, tuš, kuhinju, posao, partnera, prevoz, psa. Sve što sam mogla i nisam morala, ja sam opet promenila, o istom trošku. Kad je disko, neka budu i šarena svetla!

Šta sam sve naučila u predhodih pola godine? Naučila sam da mi je dupe uvek pozadi, bez obzira na koju stranu se okrenem, na koju stranu padnem i na koju stranu ustanem. Bio je to ludi rolokster ne baš prijatnih promena i osećanja. To vidim sada, sa distance. Dok je trajalo, trudila sam se da stignem do centra, kao kad brod upadne u uragan. U centru je mirno. Bar da se dopune baterije i konsoliduju snage pa nazad u vrtlog. Sada mi je drago zbog svih ostavljanja. Neka su otpali svi kojima nije bilo mesto uz mene. Oni koji me nisu umeli. Oni koji me nisu cenili dalje od mere koju su sami zacrtali. Oni koji su išli ispred ili iza mene. Hvala im, od srca. Mnogo je dobro ići kroz život bez tereta koji su predstavljali. Iako nije tako izgledalo, ostali su na dnu, kao kad ronilac odbaci tegove i slobodno nastavi ka površini. Nije bilo ružnih reči. Najružnije je bilo poverenje iskrivljeno kao limenka kad se zgazi ali i limenka se reciklira pa dobije novu vrednost. Produži joj se život i nastavlja dalje, pa gde neće žena da ustane i nastavi.

Kad rezimiram godinu, najbolje mi je bilo u vreme prvog talasa korone, kad danima nije bilo izlaska iz kuće. Meni je to bio prinudni odmor. Posle mnogo godina bez pravog odmora, prijalo je, o, da! Još uvek nisam shvatila ljude kojima je teško padalo da sede kod kuće, sa porodicom, u svom i najbitnijem kutku za život ali to je do mene. Došle su godine kada se više ne nose štikle i kostimčići nego se uživa u opuštenom. Privatih to opušteno kao modus života i posle tih vanrednih situacija. Ostalo je uverenje da mogu sve i ne moram ništa što mi ne prija. Ne moram sa ljudima koji me iscrpljuju. Ne moram da radim posao na kome nisam srećna. Ne moram ja ništa, kao vrhovni oblik lične slobode, ostao je kao utisak godine.

Ljudi... Ta čudna bića, nepredvidiva, ma koliko mislimo da ih poznajemo! Poslovi u kojima nisam ni sanjala da ću da se okušam i zadržim. Ljudi, za koje sam bila sigurna da bez njih ne mogu a nastavila sam i to bez okretanja preko ramena, ni da vidim da li su živi. Socijalna distanca, kao divna mera odaljavanja od nepoželjnih, od smorova, od parazita i svih koji su prešli crtu društveno prihvatljivog trpljenja. Maska, kao zaštita od svih belolukića ovog grada, od svih sa kojima mi se ne priča, od svih na čija pitanja mi se ne odgovara. Primetih da sam ljudima previše dozvolila da narušavaju moj intimni prostor. Sada u njemu ima mesta tek koliko nogom opišem krug oko sebe. 

Upoznala sam ljude fantastične. Ljude, koji su mi pomogli u onome gde nisam očekivala niti mislila da neko može da mi pomogne.  Ljude, koji su ne nametljivo bili pored mene u opasno ružnim trenucima, ne narušavajući moj mir i poštujući moju rasturenost. Ljude, koji nisu pitali šta treba da urade, koji su znali i koju reč i koji zagrljaj da upotrebe da me ne slome u milijardu komadića. Neke sam upoznala slučajno, o nekima sam imala pogrešno mišljenje, sa nekima sam se zbližila dok sam se od nekih udaljavala. I sad ih ne dam. Odlično se razumemo i ćutanjem, ispratimo jedni drugima misli pogledima i napričamo se osmesima. Divota života!

I tako... Moje bolno stopalo. I ne bilo bolno, šta je sve podnelo u predhodnoj godini. Možda je i ovo drugo podnosilo ali manje, garantovano. Levo se baš načekalo, našetalo, naradilo, umorilo i sad boli. Svi kažu da ne treba na netu tražiti ni uzrok ni lek a meni se uvek desi ista terapija. Prevedeno sa onih lekarskih kerefeka od slova, ovako nekako glasi: potrebno ti je 15 dana banjanja u toplom moru, sa onim koga voliš, na suncu, u lux hotelu gde imaju šarene koktele sa kišobrančićima (ili su to suncobrani, nikad nisam znala). Za to dr ne piše recept. Potrebno je u glavi da napraviš reda, zamisliš da si otišla na rajsko ostrvo gde nema vesti o kroni i zemljotresima i knjigovodstva nema, isto. E, tu treba da iskopaš rupu u pesku i u nju da staviš kofer koji si sa sobom dovukla: strahove da ludi rolokoster neće da prestane da te vrti, strah od straha, od novih izbora, strah da budeš svoja i slobodna više nego ikad pre. Recept dalje kaže: kad sve što te žulja potrpaš u kofer i odneseš ga, u sebi, čak tamo, zatrpaj ga mokrim peskom i zahvali se za sve šta si naučila vukljajući taj teret sa sobom svuda. Onda se okreneš i odeš i pustiš talase da odnesu sve, to više nije tvoja briga.

Kofer zameniš torbicom koja ne može da te optereti jer je torbica za dame. Od koje neće da te bole ni leđa ni stopala ni glava. Koju ćeš da nosiš tek tako, zbog par neophodnih sitnica tipa kreditne kartice, labela i ulja od lavande jer inače ne ideš nikud bez toga. Sve ostalo je čist višak a viška si se upravo rešila. Pozdrav svim moranjima, od štikli do nekih ljudi, poslova, događaja. Pozdrav svemu što me je opterećivalo i žuljalo, nije mi dalo da spavam, da dišem. Ćao i doviđenja. Odoh na rajsko ostrvo, daleko od svega i sveta, da se rešim svega što više nije moje. Ako bol u stopalu ne prođe, ostaću duže, sve dok jačina osmeha ne postane jača od svega ostalog.



foto: Pixabay/Internet


Comments

  1. zdravo prijatelju bila sam povrijeđena i slomljena srca kada se prije sedam mjeseci u mom braku dogodio jako veliki problem između mene i mog muža. toliko strašno da je odnio slučaj na sud radi razvoda. rekao je da više nikad ne želi ostati sa mnom i da me više ne voli. Pa se spakirao iz kuće i natjerao mene i moju djecu na teške bolove. Pokušala sam ga na sve moguće načine vratiti, nakon mnogo preklinjanja, ali bezuspješno. a on je potvrdio da je donio odluku i da me više nikad ne želi vidjeti. Tako sam jedne večeri, vraćajući se s posla, srela svoju staru prijateljicu koja je tražila mog muža. Pa sam mu sve objasnila, pa mi je rekao da je jedini način da vratim muža da posjetim bacača uroka, jer je i on to stvarno učinio. Tako da nikad nisam vjerovao u magiju, ali nisam imao izbora nego poslušati njegov savjet. Zatim mi je dao e-mail adresu bacača uroka kojeg je posjetio. DR alaba. Sljedećeg jutra poslala sam e-mail na adresu koju mi ​​je dao, a čarolija me uvjerila da ću muža vratiti sljedeća dva dana. Kakva nevjerojatna izjava!! Nikad nisam vjerovao, pa je razgovarao sa mnom i rekao mi sve što moram učiniti. Onda ih radim bez povišice, pa me sljedeća dva dana, začudo, zvao suprug koji me nije zvao zadnjih 7 mjeseci da mi javi da se vraća. Tako nevjerojatna !! Tako se isti dan vratio, s puno ljubavi i radosti, i ispričao se za svoju pogrešku i bol koji je nanio meni i mojoj djeci. Tada je od tog dana naša veza bila jača nego prije, uz pomoć sjajnog bacača uroka. Dakle, savjetovati ću vas ako imate bilo kakvih problema, obratite se dr alabi na email: dralaba3000@gmail.com ili ga kontaktirajte na whatsapp i viber na ovaj broj: +1(425) 477-2744.......

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular posts from this blog

Taj muški strah

Priče iz drugog braka XXX

Priče iz drugog braka XXXI