Um, drum i ostalo

 U želji da se predstavim kao prava domaćica, ponudih Martinu da doručkujemo. Već sam odlučila da ću da se pakujem i vraćam u Beograd kad mi je pružio telefon. "Vera te zove", reče. Od kad nema struje, potpuno sam previdela da sam zaboravila na komunikaciju dalje od sela. Moja Mila se uspaničila što se ne javljam pa je zvala Veru u Španiju, ona je preko svojih veza došla do Martinovog broja... Samo što Džemsa Bonda nisu angažovale da me pronađe. Dok sam sa Verom razgovarala, krajičkom oka sam posmatrala Martina. Imao je pedeset i neku godinu. Bio je prilično očuvan muškarac. Ne baš od onih što čupkaju obrve i depiliraju noge ali bez mnogo vidljivih tragova života u vidu bora i sede kose. Iako su mu ruke bile grube od ribarskih mreža, naziralo se da ume ponekad i da ih neguje. Odeća mu je mirisala na beli Lenor. Dakle, teško da ovaj čovek živi sam i bilo je skroz zanimljivo zašto o tome razmišljam. Svakako neću da se bavim njime. Spakovaću se i uskoro krećem za Beograd. Kad že...

Kad bolje razmislim, postojanje tih stepenica i nije neka tajna. Ni Usveserazumem nije mogao iz aviona da ispadne pred mene. Morao je nekako da se popne. Padale su mi na pamet spektakularnije ideje poput laguma ispod brda, tajnih prolaza iz crkve, tako nekih filmskih akcija. Malkoc me je čak i razočarao a i napolitanke nisu bile baš bog zna šta. Pao je mrak, nekako sam sišla do prodavnice, kupila keksa i mleka i to je bilo to. Peć je morala da se naloži i tu nije bilo alternativnog rešenja. Loženje peći u mrklom mraku je, za jednu gradsku ženu, prilično složen zadatak. Nije bilo vremena za jadikovanje. U kući je bilo ledeno. Uz malo truda i bez pomoći sa Interneta uspela sam. Samo malo sam opekla ruku, poljubila da prođe, zamotuljala čistom kuhinjskom krpom i sela pored peći. Nisam plašljiva žena, naprotiv. Šta sam svašta preživela do tog dana, čudo bi bilo i da se nosoroga plašim. Zamandalila sam kuću i iskreno se ponadala da će majstori sutradan da osposobe struju. U suprotnom, vraća...