Ljubav u podne

Nedeljom u podne, ja sam na splavu. Onom koji nikome ne odajem i retke tamo odvedem. Uslovi su bili skoro savrseni: kafa izvrsna, suncobran otvoren, lagano ljuljuškanje na talasima. Za dva stola sede po dve devojke. Za dva stola sede po dva momka. Svi nešto ćućore, smeju se i drndaju mobilne telefone. Sedela sam na strateškoj poziciji pa sam mogla da ih na miru posmatram. Niko nikome da se obrati, da pokaže želju za konverzacijom ili upoznavanjem. Čak ni one glupe "Izvini, da li imaš upaljač?" fore. Ne primećuje niko nikoga. Samo telefone primećuju. Pitam se, da li im telefoni greju noge, kad sami legnu svako u svoj krevet? Da li telefonima kukaju što su sami, što više niko ne ide u bioskop i na kolače? Svi glume neko ludilo, užurbanost, devojke sve liče jedna na drugu. Da li su to bili ljudi, roboti ili nešto treće, lepo ne znam.

Ubrzo sam se vratila uživanju u svojoj nedeljnoj nirvani, kad splav zaposedoše hajduci. Ne znam kako bi se drugačije nazvala družina tri para odraslih i bukvalno gomila sitne dece. Jedna trudna mama je uživala u cigaretama i donetom pivu, pa se onda ipak setila da ima i blizance koji su tek prohodali i kao loptice se kotrljaju svuda po splavu. A gospodin tata... Dva telefona zvone, u ruci ključevi od auta, on je već dovoljno savršen da ga ne treba uznemiravati hvatanjem nejači koja je nadomak padanja u vodu. Dovuče ih majka za sto, ostali su u transu roditeljstva i zveket kašica sa užinama za decu zamenio je žamor majki. Samo očevi odolevaju. Gledalac sa strane rekao bi da oni realno nemaju pojma čije su to žene i podmladak, eto koliko ih primećuju. Drama nastaje kad trudna gospodja mora do toaleta i odlučuje da blizance zatoči u kolica. Deca vrište, otimaju se, obuzdava ih nekako ali se gospodin tata ne potresa. I dalje priča u svoja dva telefona. Da pratim tv program, možda bih prepoznala u njemu nekog ministra ili tako neku važnu facu. Čim posao ne može da sačeka, mora da je neki mnogo važan lik. Na tetoviranim mišićima bljeskaju tetovaže ali se stalno vrpolji kao da hvata signal, pa ne mogu da odredim prema tatoo da li je vatreni navijač, vernik, ili samo ljubitelj kineskih slova. Što je signal lošiji, to lakat mora da bude istureniji u vis, to sam naučila. Ispijajući pivo, pade mu na um brilijantna ideja: vreme je da svog naslednika (blizanci su oko godinu i po, cenim) počasti pivom. Prinosi mu flašu ustima, malac se otima, trese cela kolica, sestrica koja sedi do njega u kapira da je to neka nova igra pa i ona počinje da se dere. Sve, ali mališa neće pivo. Sad tata sipa u čašu, možda se malenom ne sviđa pivo iz flaše koju je tatko do tad balavio? Mališa roknu nogom onu čašu, pivo se prosu, devojčica vrišti, ostali iz njihovog društva se gledaju u čudu a lanac dečije dreke širi se i na ostalu nejač iz njihovog društva. Od tog sekunda počinje evakuacija ostatka gostiju sa splava. Sigurna sam da niko od nas nije zamišljao takav vid zabave nedeljom u podne. Gospodja majka stiže iz toaleta, razvlači osmeh oko glave, u stilu "Meni je takav svaki dan, šta ste svi nervozni".

Bi mi žao svakog. Nje, najviše, a onda gospodina tate, koji uz decu nije dobio uputstvo u 100 lekcija. I dečkića kome je tata tepao "Ćaćin kuronja".  Čoveka koji grčevito drži bar jedan mobilni, koji detetu daje da pije pivo ne bi li tako ubrzao njegovo odrastanje i postao očev ponos. Ustvari, najviše mi bi žao te bebe koja tek treba da se rodi. Ljubav se pokazuje na mnoge načine, pogotovo roditeljska, ali ljubav kroz pojenje bebe pivom ozbiljno je promašila temu. Dok sam dočekala konobara i spakovala se, otišli su i njihovi prijatelji. 

Najbolje smo prošli mi, koji ih ne poznajemo. Privilegovani smo da možemo da uteknemo svaki put kad ih ubuduće sretnemo.

Foto: Internet