Um, drum i ostalo

Subota je nekako prošla. Osim ogromnog Meseca, ništa posebno se nije desilo. Nije mi ništa. Videla sam nekog dragog, pokušao je da me nasmeje i nije uspeo. Onda je pokušao da me zagrli, kao nekad, ni to nije uspelo. Otišao je pokunjen misleći da je do njega, jer me je neko vreme zapostavio... Nije. Sve je u redu. Samo idi i ne pitaj mnogo. Došla je nedelja. Jutro je smrdelo na mleveno đubre iz đubretarskog kamiona. Probudila sam se mokra od znoja iako je klima hladila sobu na 22C. Nije me bolela glava. Stanje "Two lost souls swimming in a fishing bowl". Beogradski beton je goreo od vreline a ja sam ceo dan provela u stanu. Ni očešljala se nisam. Pustila sam da vreme teče i odnese sve, kao voda sapunicu posle pranja ruku. Avgust mi je klizio niz telo kao i onaj avgust, kad sam mislila da je jedino rešenje da odem. Ko prvi ode, ima šanse da bira gde će da ga boli, reče mi nekad neko. Čista laž. Bol ne bira ni gde ni mesto ni vreme. Te nedelje, ni jedna poruka nije svetle...

Beskrajno mi se plače. Otpadaju mi komadi duše i vuku se zamnom, ostavljaju ljigav trag na trotoaru kojim jedva hodam. Srce nemam, to mi je majka rekla kad sam bila mala. Verovatno nemam ni krv. Noge mi drthe i ne slušaju me. U grudima nešto steže, ima evo već sedamdesetak sati. Ničim izazvano. Bezimeno. Neka emocija snažna i važna a meni nepoznata. Ne umem da kažem da li je dobra ili loša, znam samo da me davi i da teže govorim nego što pišem. Možda je to nepristojno? Podeliti nešto lično, sa ostatkom sveta? Svako bi mogao sebe da prepozna, pa me optuži da sam mu upropastila dan. Godinu. Život. U ovakvom stanju neko ostane bez snage da se pokrene, Mene adrenalin šiba da ne umem da stanem, da se zaustavim. Svaki mišić me boli od vežbanja. Telo se trese a um traži još opterećenja, još znoja, još fizičkog napora da pobedi ovaj u glavi. Ničim izazvan. Mislila sam da više ne umem da se dam, nikome sem svom detetu, bezrezervna i neuslovna ljubav zauvek. Možda sam u sebi...

Četvrtak mi je totalno nepotreban dan. Svi stresovi mi se dešavaju četvrtkom. Udala sam se u četvrtak. To sam tek posle osvestila. Ne namerno, imali su tad slobodan termin u opštini Voždovac.  Četvrtak nosi neko prokletstvo za koje nisam sigurna kakve veze ima samnom, ali se četvrtkom ne osećam snažno kao ostalim danima. Funkcionišem sa pola mozga. Zato se trudim da se četvrtkom viđam sa posebno dragim ljudima, kako bi taj dan prošao zanimljivo i vredno pažnje. Danas sam se vraćala sa posla, u gužvi sa ostalim narodom. Svako ima neku svoju brigu i nabranu boru na licu. Do mene par devojaka, veselih, lepih. Jedna drugoj uskaču u reč, objašnjavaju gde je koja rasprodaja, kako za malo novaca kupiti što više bespotrebne garderobe.. Njih tri, sve iste. Bezlične. Duge, opeglane kose, bele majice, šorcevi od farmerki i bele starke. Počela sam da obraćam pažnju kad su im se, na narednim stanicama, pridruživale skoro identične devojke. Zašto sve liče? Da li je moguće da ne osete po...

Svi imamo trenutke slabosti, kad sebi dozvolimo da dokon um proizvede lude ideje. Stvari nisu ni dobre ni loše, naš um ih tako deli na osnovu predhodnih iskustava i stepena trenutne zaludnosti. Što se manje bavimo nekim pametnijim stvarima, to smo više skloni pravljenju slona od muve, i oživljavanju starih i zaraslih emotivnih rana. Ima par dana da me je napala neka emotivnost. Nisam na to navikla, priznajem. I razvod sam iznela "muški", na nogama, bez suza i patetike, pa me zato još više zbunjuje moje trenutno stanje. Ćerka je porasla i ne dozvoljava da je smaram maženjem, drugo nemam koga. Možda bi bila dobra ideja da nabavim kućnog ljubimca koji voli maženje jer je to prava definicija mog trenutnog raspoloženja. Mazi mi se neko. Ko će u mojim rukama srećno da se meškolji i prede i traži još. Kako te osobe trenutno nema i nisam u mogućnosti da putem njegovog USB u mom hub-u izvršim transfer intimnih podataka, rešila sam da surovijom metodom isteram svu negativnost ...

Svaka porodica ima ludog ujaka. Mislim da je to globalno, ne počast samo nas Srba, kojima se događaju razne natprirodne pojave. Ludi ujak je pojam za širu kategoriju muških rođaka, koji se niotkuda pojavljuju u najgorem mogućem momentu po nas. Ne po njih. Njima je uvek dobro. Nemaju nikakve specijalne prohteve u životu, osim izvršnog prava da vam banu u život kad im se ćefne. Nekada je to samo da vas vide. To je lep običaj ali ne verujem mnogo onima koji me pitaju kako sam a da iza toga nema skrivenih želja i namera. Jedan ujak je tako dolazio da nas pita kako smo, onih ratnih godina, pa bi ostao da prespava tek ako bi ga moja majka ponudila da ostane. Pa, dobro, može. I gibanica za doručak, ali da ne bude mnogo vruća. Zbog zuba. Bila su to ratna vremena, zubne proteze su se teško lepile i sastavljale. I šolja mleka, ne mnogo hladnog. Zbog proteze, razume se. Ako bi mogle i princes krofne, to bi bio pun pogodak. Mojoj lakovernoj majci ništa nije bilo teško da uradi za svoju fa...

Ima dana kad se probudim nadrndana, bez vidljivog razloga. U početku negiram nadrndanost a, kako dan odmiče, počinje ljuti boj između onoga kako se osećam i onoga kako bih da se osećam. Danas je jedan takav dan. Ničim izazvan. Dan kad mi treba jedna rečenica pa da se vratim u orbitu. Nema je. Dok ne stigne ta rečenica ili novi dan, pribegavam sledećem: Sredim kuću, onako kako neprijatelju ne bih poželela. Površno i bez mozga. Krenem da brišem prašinu, odem da otresem krpu pa nastavim da čupam osušeni bosiljak iz saksije na terasi. Posvađam se sa svima koje sretnem. Tačnije, ne svađam se, režim. Ukućani su danas bili mudriji od mene pa su se sklanjali sa puta, a kretala sam se putanjom Braunove čestice. Nepredvidivo i haotično. Odvažim se da sređujem fioku sa svojim rubljem. Količina rupa i neupotrebljivog podsetila me da i to dodam na spisak izdataka od sledeće plate, kao da spisak već nije bio dovoljno natrpan. Radim čučnjeve dok mi se život ne smuči. I to ne obične nego u ci...

Tražeći po ormaru knjige za lektiru, našla sam jedne braon cipele, koje su izašle iz mode pre bar deset godina. Visina štikle me je nasmejala. Danas bih skrljala vrat u njima. Našla sam i kutiju sa novogodišnjim ukrasima crvene boje. Nekad sam ukrase držala na gomili, u razumnoj količini, i podlegla sam pritisku vrednih domaćica koje ukrase razdvoje pa lepo znaju gde im je šta. Kao i u većini drugih stvari ja sam mimo sveta. Ne volim da kitim jelku. Nekad bih na fikus nabacala šarene trake, ili ih umotala oko cevi za bojler. Meni se tako sviđa. Nije stvar u teranju inata i otporu, već u ispunjavanju ličnih želja. Moji ukrasi, moje cevi, ja ću kako ja hoću osim kad neću. I tako, našla sam kutiju sa crvenim ukrasima.  Nekoliko godina sam živela srećno i dobro i bez tih ukrasa, pa ne smatram za propust ako do Nove godine opet zaboravim gde je. Beli ormar, gore, desno, na oko 40 cm dubine police.. Ako mi ta informacija zatreba, u šta sumnjam, jer je lokacija sad bespovratno memor...

Pre 17 godina u ovo vreme bila sam rešena da umrem. Rekla sam mu da ode slobodno, ako više nema razloga da ostane. Najpoštenije za oboje. Ta ljubav je zaslužila fer kraj. Kad je otišao, bez patetike i ružnih reči, složila sam se na pod i želela da umrem. Smisla nigde. Ni zvuka, ni ljudi, ničega i nikoga. Sedela sam na podu svoje dnevne sobe, kao da je taj komad parketa sveto mesto. Ne znam zašto baš tu. Nisam plakala, ništa. Suva drenovina. Samo sam želela da umrem i nije mi uspevalo. Razlivala sam se po podu kao kad živa iscuri, pri susretu toplomera i poda. Tako četiri dana i noći. Sedela sam u žutom bade mantilu, koji sam od njega dobila par dana ranije. Život je tražio da se vratim. Sećam se prvog izlaska na sunce. Oči su me bolele, kao da sam žeravice u njih stavila.  Nikad ga više nisam pozvala. Ni on mene. Kilometrima sam šetala, kad đavo krene repom da me podbada, dok ne krepam od umora ne bih li zaspala. Polako je rana zarastala, sve dok ga, slučajno, ne bih vide...

Maštaš o nekome, o njegovim manirima i osobinama više nego o fizičkim karakteristikama. I jednog lepog dana upoznaš tu osobu. Onako, spolja, po površini, kako obično poznanstva počinju. Ne očekuješ ništa više, stvaraš neko svoje mišljenje i ok ti je, komforno, bez pritiska. I krene priča... I nastavlja se. Kapiraš da se ispod te površine krije blago koje nisi ni sanjala. Kao da otvaraš vrata kuće  koja estetski ne odskače mnogo od okoline, a unutra... Jedan potpuno fantastičan svet. Boje, mirisi, šare na zidovima, energija koja te bukvalno baca na sve strane. A, naizgled, to je samo još jedna kuća svedenih i elegantnih linija. Iznad proseka ali bogatstvo koje krije i nije svima dostupno čini je potpuno posebnom. Otvoriš vrata prve prostorije, zvuci te prvo iznenade a onda ih razumeš, nađeš sličnosti sa onima koje i ti voliš. Druga prostorija, miris kuće koji je potpuno specifičan ali ne i neprijatan, jer svaka kuća ima svoj miris. Nižu se nove prostorije, nova otkrića, ...

Sve što valja treba da ima tri dela. Dva su malo. Svaki može da vuče na svoju stranu, a treći postoji da pretegne. Tako će i ovo da bude priča o izazovu, obećanju i o A.S. Već sam pisala da ne volim torte, ni da jedem ni da pravim. U par bezuspešnih pokušaja, torte su se raspadale ili bežale po tanjiru, ličile na gomile slatke mase koja je, uz smeh, pojedena. Ne volim ni obećanja. Ako obećanje dobijem, do beskraja ću da verujem da će se neko potruditi da ga ispuni. Čekaću, nerviraću se, biću dosadna ali i dosledna. Ako obećanje dam, to je zakon. Zato ne volim ni da ih dajem, ali sam se poprilično sigurna u sebe istrčala sa obećanjem da ću da napravim tortu lepšu od tamo neke, prilično specifično dekorisane. Realno, nemam pojma odakle da počnem, koju tortu da napravim a još manje kako da je napravim da liči na to na šta treba. Svečano obećavam da ću dati maksimum svog poslastičarskog i dekoraterskog znanja. Jedino u šta sam sigurna je da ću da je pravim srcem i to najbolje što umem. ...

Impulsivna sam. Nikad ne merim tri puta, sečem ukrivo jer mi se seče, ne razmišljam preterano, samo odstranjujem ljude iz svog života, da ne bi oni odstranili mene. Nije mi žao onih koji su to zaslužili svojim (ne)činjenjem. Ovaj put sam to uradila čoveku koji to nije zaslužio i ovo je moje izvinjenje. A.S. izvini. Ti znaš zašto i zaista ti se, od srca, izvinjavam. Ne želim više nikad, nikad da se vratimo na tu moju glupost. Hvala ti što si se vratio i dopustio da spustim prst na tvoju planetu. Izvinuću se i Danijeli, sa kojom sam prekinula druženje jedne davne godine. Bila sam ljubomorna što se udala pre mene. Sastavismo se, opet, početkom ove godine kao dve potpuno nove ličnosti, što i nije tako loše. Hvala ti što si tu. Imam moralnu obavezu da se izvinem i jednoj mojoj drugarici iz obdaništa, kojoj sam za kučeće govno rekla da je glina, i da slobodno može da to mulja po rukama i pravi kuglice. Obzirom da je to bilo pre 40 godina, ne sećam se više detalja, čak ni njenog im...

Upoznajem razne ljude. Ima tu muškaraca od 12 godina, dečaka od 45, deda od 38 godna, mrtvih koji još hodaju i čekaju da im neko javi da su mrtvi.. Šaroliko i zanimljivo društvo solista i onih u raznim tipovima veza. Ono što im je zajedničko, a ne nalazi se u gaćama, je visok stepen lične nesigurnosti i nespremnosti da izađu iz zone svog komfora i sumraka. Prvo sam mislila da su to pojedinci, a onda me po glavi puklo saznanje da je to jednostavno sindrom današnjeg muškarca. Loša iskustva su OK, svi ih imamo, nevezano za pol. Nesigurnost jednostavno blješti iz njihovih misli. Strah kombinovan sa iskustvom je pakao i za njih i za žene koje žele da im se približe, da ih upoznaju. Zamislite da vam se svidi zid. Lep, jak, šaren, zanimljiv iz vama znanih razloga. I, počnete da komunicirate sa njim. Sa zidom. Nekad bi neki od vezivnih materijala ili stiropor iz izolacije propustili neku vašu reč do sebe, pa bi se zid nasmejao, da bi se već sledećeg trenutka setio da je zid i da se zidovi...