Zašto ne volim četvrtak i kupovinu

Četvrtak mi je totalno nepotreban dan.
Svi stresovi mi se dešavaju četvrtkom.
Udala sam se u četvrtak. To sam tek posle osvestila. Ne namerno, imali su tad slobodan termin u opštini Voždovac. Četvrtak nosi neko prokletstvo za koje nisam sigurna kakve veze ima samnom, ali se četvrtkom ne osećam snažno kao ostalim danima. Funkcionišem sa pola mozga. Zato se trudim da se četvrtkom viđam sa posebno dragim ljudima, kako bi taj dan prošao zanimljivo i vredno pažnje.

Danas sam se vraćala sa posla, u gužvi sa ostalim narodom. Svako ima neku svoju brigu i nabranu boru na licu. Do mene par devojaka, veselih, lepih. Jedna drugoj uskaču u reč, objašnjavaju gde je koja rasprodaja, kako za malo novaca kupiti što više bespotrebne garderobe.. Njih tri, sve iste. Bezlične. Duge, opeglane kose, bele majice, šorcevi od farmerki i bele starke. Počela sam da obraćam pažnju kad su im se, na narednim stanicama, pridruživale skoro identične devojke.

Zašto sve liče? Da li je moguće da ne osete potrebu da budu jedinstvene, drugačije? Danas momci imaju realan problem. Dok se momak okrene, može da pobrka onu koju muva sa n njenih drugarica. Ne sviđa mi se to. Sve slično govore, imaju slične izraze lica, božeprosti kao klonovi su. Razmišljam o svojoj ćerki. Još je mala (za moje pojmove) ali tačno zna šta hoće i šta neće. Nema sile da je natera da obuče farmerke, jer ih sve drugarice nose, ako se njoj ide u helankama. Valjda je nešto i do karaktera, a ne samo do pravila koje čopor nameće. Prilično je svojeglava i ima stav. Razmišljam... Sutra će i ona sa drugaricama u pohode po tržnim centrima. Nesvesno se mrštim. 

Kupovinu ne volim, meni je to nužno zlo koje jedva čekam da završim, kad moram da nešto kupim. To je trauma iz detinjstva. Majka bi me vukla na Bulevar (Revolucije) da gledamo šta ima. Bilo je beskrajno daleko od našeg kraja, i tamo nikad nije bilo ničeg zanimljivog. Mama je uživala u pretresanju krša po prodavnicama, u razgledanju štofova "za kostime" i redovno zbunjivala prodavačice pojmom grao boje. Do dana današnjeg nisam sigurna da li je to uopšteno siva boja, ili neka specijalna nijansa sive boje. Gaće je samo po kući zvala gaće. Kad bi ušle u prodavnicu "Plitvice" i stigle do razgledanja i nabavke ženskih gaća, mama bi pitala: "Ove kilote, koliko su"?

Prodavačice su treptale i obično pozivale najstariju među njima, koja bi izlazila iz nekog budžaka prodavnice, brisala usta od upravo pojedenog zalogaja, i preuzimala bi slučaj. Da su, kojim slučajem, postojale grao kilote, neka prodavačica bi sigurno završila karijeru i odselila se na Antarktik. Kupovina gaća je uvek bila na kraju pohoda na Bulevar, što je značilo kupovinu kuvanih đevreka, kao okrepljenje pred dug put tramvajem do naše kuće.

Jedino još gore od Bulevara bilo je u Zemunu. "Grateks" je prodavao štofove, na dva nivoa. Podrumski je izgledao kao turski kazamat, sa nekim brkom i mirisom memle u slabo osvetljenom prostoru. Mama bi insistirala da materijal pogleda na dnevnom svetlu, što je iziskivalo iznošenje istog pred prodavnicu. Najčešće bi uzdahnula razočarano, to nije bila željena boja-šara-kvalitet. Brka bi ga nosio nazad u mračni suteren i, sigurna sam, proklinjao dan kad je odabrao taj posao.

Na vrhu piramide jezivih prodavnica bila je jedna u Zemunu, pored koje ni danas ne volim da prođem, iako je odavno pretvorena u banku. Tačno preko puta pozorišta. Imala je brodski pod koji je jezivo škripao pri svakom našem koraku. Znoj me oblivao pre nego što joj priđemo. Još uvek se sećam tog zvuka. Umišljala sam da tu noću obitava Frankeštajn lično, i na miru isprobava garderobu, jer od dosadnih žena tokom dana ne može da dođe na red. Ipak, mito kom je moja majka pribegavala pred kraj pohoda na Zemun bio je vredan pažnje. Ko zna za poslastičarnicu "Zora" zna i zašto. Ko ne zna, mnogo je u životu propustio.

Nekako stigoh kući danas. Ćerka me je gledala onim ogromnim plavim očima i hrabro pitala da li sutra može do tržnog centra, sa drugaricama? Ako nisam primetila, one su već velike, i umeju da se brinu o sebi... Nastavila je argumentovanje. Ja sam i dalje videla onu upišulju u pelenama, onu devojčicu koja se valja u pesku, đaka prvaka... Uzbuđeno sam popila čašu vode, zagrlila je i pristala sam. Sve ima prvi put, pa tako i razgledanje prodavnica sa drugaricama. Neka joj to bude lepo sećanje, a ne kao ova moja traumatična.