Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-08-29

Krik

Beskrajno mi se plače.

Otpadaju mi komadi duše i vuku se zamnom, ostavljaju ljigav trag na trotoaru kojim jedva hodam.
Srce nemam, to mi je majka rekla kad sam bila mala. Verovatno nemam ni krv.
Noge mi drthe i ne slušaju me. U grudima nešto steže, ima evo već sedamdesetak sati.
Ničim izazvano. Bezimeno. Neka emocija snažna i važna a meni nepoznata.
Ne umem da kažem da li je dobra ili loša, znam samo da me davi i da teže govorim nego što pišem.
Možda je to nepristojno? Podeliti nešto lično, sa ostatkom sveta? Svako bi mogao sebe da prepozna, pa me optuži da sam mu upropastila dan. Godinu. Život.

U ovakvom stanju neko ostane bez snage da se pokrene, Mene adrenalin šiba da ne umem da stanem, da se zaustavim. Svaki mišić me boli od vežbanja. Telo se trese a um traži još opterećenja, još znoja, još fizičkog napora da pobedi ovaj u glavi. Ničim izazvan.

Mislila sam da više ne umem da se dam, nikome sem svom detetu, bezrezervna i neuslovna ljubav zauvek. Možda sam u sebi osetila kako davno uveo koren pušta mlade žile? Drvo koje je prestalo da stvara zelene listove počelo je da njiše grane. Da li ubiti svaki pokušaj da se opet diše punim plućima, mozgom, srcem, svakom ćelijom? To bi bilo lako. Treba se izboriti sa ovom Energijom koja me vozi od plusa u minus brzinom svetlosti. Malo me umara sve to a, opet, ne želim da izađem iz orbite. Kome verovati? Kome se prepustiti? Đavo vuče na jednu, Anđeo na drugu stranu a ja više nisam elastična kao pre. Dok se njih dvojica igraju, meni pucaju šavovi, iako to niko sem mene ne primećuje. Oni koji me znaju, primećuju samo promenu, ali ne umeju da je protumače. Ni ja ne umem. Ne znam da će da me podigne na viši nivo ili baci na dno. Znam samo da je neslućeno snažna promena i da ne umem da je kontrolišem. Imam snage planine da pomeram, i nemam snage da govorim. Pisanje mi olakšava. Kao obloga od komovice, na upaljenom grlu. Pisala bih dan i noć i opet, da rečima ispišem borbu ove dvojice, koji će kući da me povede. Da se ja pitam, otišla bih sa trećim. Na neko mesto gde nam niko ne zna imena, daleko, jako daleko. Da ćutimo i da nam bude lepo. 

Evo, ide novi talas, a taman sam udahnula vazduh. Taman da se ne ugušim kad me opet prekrije i cimne na dno. Proći će. Dobra vest je da sve prođe. Loša vest je da sve prođe.

Wish you were here.



3 comments:

  1. Bravo, draga! Znam taj osećaj kada ti je duša rastrzana na dve strane, a pisanje je jedini lek, "kao obloga od komovice na upaljenom grlu"... <3

    ReplyDelete