Reči koje svako razume

Povremeno napravim reviziju svog telefonskog imenika. Sve koje ne prepoznam odmah, brišem. I one sa kojima se nisam čula ili videla u protekla tri meseca. Oni koji se javljaju samo kad im nešto treba, naći će me sami. Imenik tako za čas sa 150 kontakata dođe na realnih 100. Od toga je 3 za pozvati u svako doba dana ili noći. Zadovoljna sam.

Nisam statična, upoznajem nove ljude, i u poslu i privatno. Ono što je većini svojstveno je da nisu nasmejani. Nemam pojma zašto i ko ih je toliko naljutio, da bi svojim mrkim facama izgledali odbojno umesto privlačno. Pri tom, ne mislim na privlačenje parova, nego na ono kad pogledaš nečije lice pa ti je lepo, prijatno, osetiš neku lepotu koja nije fizička. Milo ti je što deliš vazduh sa nekim, nebitno da li je to osoba koju vidiš u autobusu, u koncertnoj dvorani, u kafani ili bolnici. Osetiš dobru vibru. Ne retko se dešava da posle par rečenica sa nekom osobom zatreperi osećaj kao da se dugo znamo, a ne podseća me ni na koga već viđenog. Tu povučem ručnu, ne dam se lako zavesti, osim ako to nije neko baš poseban. Iskustvo je čudno, za čas me prevari da je neko loš ili dobar, jer liči na nekog ko me je povredio ili mi život oplemenio svojom pojavom.

Ima dobrih ljudi, još uvek, uprkos opštem mišljenju da su danas svi namćori, koristoljubivi, manipulatori, loši zbog nečega. Statistika je neumoljiva. U velikom broju ljudi prosto MORA da bude i dobrih, pozitivnih, dragih. Desilo mi se da sam na fb čitala postove prijateljice moje prijateljice. Između ostalog, pisala je kako se bliži njeno venčanje, kako se nada da će biti lepo vreme jer nema skafandera za trudnice. Radovala sam se njenom danu. Virila sam da li ima slika sa venčanja, gledala sam u nebo da li će sneg, i iskreno joj želela sve najlepše. Posle mnogo godina, slučajno ili namerno, upoznale smo se. Nastade neka čudna povezanost naših duša, i ona je jedna od onih troje koje bih mogla da pozovem ako se noću zaglavim u liftu. Možda mi ne bi pomogla ali bi mogle bar da psujemo zajedno. Hvala, JD, lepotice koja praviš pite najlepše na svetu, što si uvek tu i što si borac.

Drugu osobu, koju bih mogla da pozovem i pitam za savet ako mi treba bilo šta na ovoj planeti, upoznala sam na skupu mama koje su donele dečije stvari, da bi ih poklonile nekome kome je pomoć bila hitno potrebna, ima tome više od 10 godina. Žena velikog srca, bez dlake na jeziku, ako nema odgovor na moje pitanje, zna ko ima. Žena čijim putovanjima se radujem, i čekam slike da je vidim kako se odmara i telom i dušom. Videle smo se dva puta, za sve ove godine. Znam da bi mi dala bocu svoje krvi, da mi treba. Hvala, SJ, proći ćemo mi tek kroz suze i smeh, najbolje godine nam tek dolaze.

Treća, ili prva osoba, je moj najbolji prijatelj. Družimo se tek 33 godine. Neverovatno koliko se poznajemo i koliko uvek imamo tema za priču i za "samo još ovo da ti kažem". Ćerka mi ga otima, kaže da je on NJEN najbolji drug, a da ja sebi nađem novog. Nema šanse. Ovog volim, kao da smo istu jajnu ćeliju podelili. On je osoba koja ne samo da zna sve o meni, nego je sve to i doživeo samnom (od prvih izlazaka do stotina km koje smo zajedno prešli). Nije savršen, nisam ni ja ni bilo ko, ali je dobar čovek. Ume da me nasmeje i pre nego što osetim da sam neraspoložena. Jedino što mogu da mu zamerim je što je nemilosrdan prema svakom muškarcu koji me interesuje, ali opraštam mu. Nikad mi nije suptilno rekao da se nekoga klonim. Vrlo jasno bi mi rekao da je to idiot i da mi takav čovek u životu ne treba. I nije grešio.

Dobrih ljudi ima i nije problem upoznati ih, mada ne vole da se eksponiraju. Najteže je sačuvati ih. Obuzdati svoje reči i reakcije, ne deliti savete ako ih ljudi ne traže ili im život od toga ne zavisi. Nekada je zagrljaj sasvim dovoljan. Kako me je naučila draga Jelena Holcer, "kad nekome ne znam šta da kažem, zagrlim". Muka se lakše preživi kad se podeli, a sreća raste kad se deli. Zagrljaj je možda ta najlepša reč koju svako može da razume. Probajte, pa ako je jedan malo, ponavljajte dok vas ne shvate na pravi način.