Ukrasi za dušu

Ovo je jedna od toplijih godina. Decembar se uveliko troši a mraz još nismo osetili. Da budem iskrena, još nosim kratke rukave ispod zimske jakne. Beograd se polako ukrašava i sprema za doček Nove godine a ja ništa ne preduzimam na tu temu.

Mnogi obrasci koje tokom života ponavljamo, nasleđe su onoga što smo u detinjstvu naučili. Sva deca uživaju u kićenju jelke, mama i ja smo to radile zajedno, ali ja u tome nisam videla ništa zanimljivo. U vreme mog detinjstva, jelke su bile prave, i posle par dana, sa nesrećno odsečenog stabla opadale bi iglice i raznosile se po kući. Kad se vratim u to vreme, meni je bilo žao drveta posečenog zarad ljudske zabave. U znak protesta, u svojoj sobi sam uvela običaj kačenja novogodišnjih lampica po polici ili drugim delovima nameštaja. Kako je vreme odmicalo, mrzelo bi me da to odmotavam pa tako već par godina imam ljubičaste lampice zamotane oko police od bambusa. Palim ih kad ja hoću, kad god poželim da trepere i kineski kablovi zamirišu na požar u najavi. 

Meni je Nova godina kad ja to tako osećam. Oko sebe imam drage ljude sa kojima nije jednostavno uklopiti se, pa kada uspemo da se vidimo susreti su veseli, dugotrajni, sa puno smeha ali i pametnih priča. Susret sa dragom prijateljicom, u subotnje veče, doneo mi je radost koju novogodišnja zabava nikad nije. Bez šminke, uz puno smeha, bez maski i foliranja, obaveznih štikli i pihtija koje se tresu na terasi. Uz šolju čaja i kafe, smejale smo se iz srca. Maštale smo o tome šta ćemo da budemo kad porastemo, o pogledu iz moje buduće kancelarije na moru, projektima koje ćemo zajedno da pokrenemo... Sati su se nizali neosetno, prošetale smo ovim gradom i svetom od gramofona i muzičkih ploča, sve do idealnog muškarca koji samo što nije ušao na vrata Jeleninog ili mog života. 

Kažu da je umetnost prevariti um, jer je sklon da veruje u ono što zamislimo a ako možemo da zamislimo, ostvarivo je. To veče pričale smo o muzici, ljubavi, hrani, poslu, stanovima, bivšim muževima, novim projektima, i svemu što ženske priče čini čarobnim. Slavile smo život. Slavile smo što su nam se putevi ukrstili i što smo se upoznale, ukrstile Energije, sličnosti i razlike. Takvi susreti su moje Nove godine. Novi početak, novi nivo druženja, novi poslovni projekti. Za to mi ne treba plastična jelka ni ukrasi, trebaju mi dragi ljudi.

Dok je moja ćerka bila mala, zajedno smo pravile ukrase od kartona, perlica, vune, makarona, vate, krpica.. Kačile smo ih na drvo ispred zgrade, gde bi se veselo klatili dok ih vetar ne pokida. Pisale smo i crtale šta želimo da ostvarimo u narednoj godini. Jabuku za dobro zdravlje, cveće da bude lepa i šarena, leptire kao simbol slobode i svašta što bi nam palo na pamet. Ona je porasla a ja ću, ove godine, krišom od nje (da je ne blamiram, kako kaže) da na neko drvo okačim svoje želje. Javiću koja se prva ostvaruje.Tačnije.. Pročitaćete sami, ništa ne umem da sakrijem.