Um, drum i ostalo

Imala sam sreću da odrastam u vreme kada je TV program nedeljom popodne bio savršen. U 14h počinjao je tzv. film za decu i omladinu. Grizli Adams ili delfin Fliper, simbioza životinja i ljudi, priroda, lepi neki prizori koji se još pamte. Nisam uspevala da završim učenje do tad, pa sam nekad preskakala ručak (u našem domu tradicionalno u 13h) da ne propustim film. U nastavku je išlo Nedeljno popodne. TV program kolažnog tipa iz kog se, kasnije, izrodio noćni program. Jednom iz beogradskog studija, drugi put iz zagrebačkog. Dunja Lango je bila pojam ženske lepote i elegancije. Delovala je prefinjenjo ali stabilno, jako pametno i informisano o svemu. Jako mi se sviđala njena energija. Neobična žena koju ću pamtiti po uticaju na formiranje mog stila i stava. Sredinom osamdesetih, na osnove koje mi je Dunja postavila, došla je Tanja Torbarina. Kolumnista zagrebačkog "Svijeta", šarenog časopisa koji nije bio ni do kolena srpskom "Bazaru" i "Praktičnoj ženi...

Volela je da do posla dođe biciklom, pogotovo kad pukne proleće i Boka se oboji plavim i zelenim tonovima. Mislila je da se nikad neće navići na promenu sredine ali je lepota prirode učinila da zavoli svoje novo okruženje. Posle dve godine u Boki, retko se vraćala u svoj grad. Imala je svoj dom, posao, prijatelje i sve što joj treba. Kada je otišla, bilo je to zbogom svima. Slučajnim izborom lokacije koja se poklopila sa konkursom na koji je, iz zezanja, poslala prijavu i bila pozvana na razgovor. Sve što nije bilo lepo, ostalo je u gradu. Predhodog života nije volela da se seća. Ovde se resetovala na novi početak, krenula od nule i bila zadovoljna. Jedino što nije volela je kiša, jer kad u Boki počne da pada, dani se spoje u jedan dosadni sivi dan, i zaboravi se kako izgleda plavo nebo. Ona i dete živeli su neopterećeno. Niko ih ništa nije pitao a mnogima nije dala svoj novi broj telefona. Na novom startu sve kreće ponovo, pa i poznanstva. Vraćala se sa posla. Tih petnaestak ...

Beograd je prepun maturanata i njihovih uspaljenih roditelja. Ne tako davnih godina, maturanti su od januara izgarali šta obući za to specijalno veče. Danas su deca slabije zainteresovana za obilazak n prodavnica. Za razliku od njih, raspomamljeni roditelji i po neki sponzor u vidu babe, strica, tetke obavezan je element u toj sudbinskoj kupovini. Deci je svega preko glave. Stres imaju oko mature, prijemnih ispita na fakultete kojih nikad nije bilo više, ljubavnih jada i ostalih problema koji muče osamnaestogodišnjake. Njihovi roditelji su moja generacija i stvari dobijaju neočekivan obrt. Nekadašnje devojke, koje su tvrdile da ih matura ne zanima ništa više nego bilo koje obično veče, danas su se preobratile u polu histerične žene, koje diktiraju modna pravila za matursko veče. Nije bitno šta košta. Mora da se ispoštuje cela procedura pa makar govna padala to veče. Haljina balska. Ništa manje i skromnije ne dolazi u obzir jer šta će da kažu mamine drugarice sa fejsa, kad okač...

Ne moraš da budeš savršena. Ne moraš da vežbaš dok ti bela pena ne udari na usta a gaće same počnu da spadaju, koliko si se umorila. Ne moraš da imaš noge od meter i po dužine, ni savršeno manikirane nokte najnovijim gel turbo lakom, koji traje toliko da nećeš ni primetiti gljivično oboljenje koje buja ispod tvog nokta. Ne moraš da stigneš na sve promocije po gradu, tamo se ljudi slabo poznaju a i većina dođe samo da se očeše za džabe piće. Ne moraš da učiš sa detetom, nauči dete kako da uči pa ga samo prekontroliši. Ne moraš da voziš novi auto, lepo je ali nije neophodno da stigneš od A do B. Ne moraš da budeš alergična na gluten i laktozu, jer su danas svi postali alergični na gluten i laktozu.  Ne moraš da jedeš đumbir i kamut i amarant i meso od divljeg nečega. Uživaj u onome što znaš kako se zove i gde je raslo, a meru odredi sama. Ne moraš da vrištiš kad buba sleti na tvoj sto, dovoljno je da mahneš rukom i odleteće. Ne moraš da jedeš jogurt sa 0% masnoće...

Tavan je bio muška pećina. Mesto gde bi se povukao od ostatka sveta, gde se ne javlja na telefon, gde je sve sem hedonizma isključeno. Za razliku od ostatka kuće, opremljenog mešavinom repariranog i novog enterijera, tavan je pretrpeo najmanje izmene. Tavanske grede i kamen, par komada nameštaja i nekoliko stolica.  U prostoru su dominirali njegovi muzički instrumenti. Naslednica Stare Frajle bila je iz iste fabrike kao i ta gitara na kojoj je formirao svoje muzičko umeće. Električna gitara, bubnjevi, i dva sjajna saksofona koji su se presijavali na zraku sunca koji je probio kroz škura. Odabrao bi da svira određeni instrument samo vođen trenutnim raspoloženjem i svojom intuicijom. U gradu je bilo nemoguće u stanu svirati onako kako srce traži, nemoguće je sa pola snage a sve sem pravog sviranja iz duše nije imalo smisla. Njegov muzički talenat bio je obogaćen kvalitetnim glasom. Voleo je da peva kad je sam. Samoća i usamljenost nikad nisu imale dodirnih tačaka. Samoća podstič...

To majsko jutro najavljivalo je sasvim običan dan. Od kada se preselio iz Beograda, dnevna rutina se sastojala u mnogo uživanja kombinovanog sa mnogo rada. Izabrao je da bude ribar. Odavno ga je privlačila velika voda i život pored nje. Grad je postao naporan za život. Prve dane koje je proveo u kamenoj kući pored mora dugo će pamtiti. Miris mora, ne samo onih par dana preko leta kad kao turista dođe, nego kao potpuni kontrast gradskoj galami, bučnom saobraćaju i vrevi. Sve je to ostalo van kofera u kojima je poneo samo ono što će mu zaista trebati. Bokeška jutra i od velike spavalice naprave ranoranioca. Kafa na terasi, dok u blizini nema nikakvog pokreta osim ponekog galeba, kašičica slatkog od smokava i gledanje u more... Da, to je to i to je tu. Dan se rađao tu, pred njegovim očima. Činilo se da i ribe spavaju. Totalni mir. Totalna lepota.  Deo jutarnjeg rituala je bio odlazak na pijacu, biciklom, ako vreme dozvoljava. Prolećna jutra su još uvek sveža ali njegovoj tvrd...

Jednom sam imala pet godina. Moje drugarice su se penjale na drvo. Bila sam mala debela. Sve i da sam htela, nisam smela da se popnem. Odredile su da budem sluškinja, jer, sluškinje su na zemlji a vlastela na drvetu, u zamišljenom dvorcu. Bežeći da sakrijem suze, okliznula sam se na blato i pala u baru baš onako kako u crtanom filmu prase upada u kaljugu. Vrištale su od smeha. Moja sramota nije imala dimenzije. Bila je veća od Univerzuma. Jednom sam imala deset godina.  Umro je drug Tito, baš u vreme kada sam sa školom bila na Tari. Učiteljica Josipa je rekla da svi moramo da plačemo. Nisam plakala, samo sam se pravila da trljam suzne oči. Zbog druga Tita sam, proleće pre toga, imala krvave žuljeve na nogama jer su svi iz škole morali da idu i mašu pored auto puta, kad se vraćao sa Kube. Kad je umro, smatrala sam licemernim da plačem. Ni on nije plakao zbog mojih žuljeva pa neću ni ja zbog njega. Kosmička ravnoteža. Nikad nisam zažalila zbog te svoje odluke. Jednom sam...

Danas mi se nosi lepršava letnja haljina, kosa vezana u rep, sandale sa stileto štiklom. Šminka diskretna. Naočare za sunce savršene. Primaju mi se gosti u onu kuću pored mora. Jede mi se roštilj i deli mi se konzerva crnog piva u dve čaše. Ispraćaju mi se gosti, posle popodneva zajedničkih osmeha i dobre volje. Skuplja mi se veš pred kišu, izuvaju mi se sandale sa stileto štiklom dok se zatvaraju škura jer oluja samo što nije. Loži mi se kamin, zahladilo je posle kiše. Sluša mi se pucketanje drveta lovorike, koje mirisom svog ulja ugodno ispunjava prostor, zavlačeći se u svaki ugao prizemlja sve do greda koje nose sprat. Beograd mi je postao naporan. Mnogo ljudi, saobraćaja, buke, nerešenih situacija, napetosti u ljudima, nesređenosti u mozgovima. Previše stresa. Grad.. Neprepoznatljiv. Sve je teže sporazumeti se sa nekim za susret kod Jugoeksporta na Trgu, kod Kulture, Kluba privrednika. Rasuli su se ljudi kojekude, nestali i sa sobom odneli sve što su iz ovog grada mogli da pon...