Um, drum i ostalo

Sve više ličim na svoju babu. Kad god bi neko zapodenuo priču, nebitno da li je o kaubojima ili o gajenju kaktusa, imala je svetli primer u svojoj široj familiji, nekog ko je isto tako... Da ne dužim. Ovih dana rado čitam blogove dragih kolega, pa se sećam koječega. Obzirom da ću uskoro postati većinski vlasnik svog života (čitaj: prevaliti pedesetu), sasvim je logično što pamtim mnogo toga. Bombardovanje Srbije. Svi smo ga doživeli različito a ja ga pamtim po smejanju ko luda na brašno, bez brašna. Jelenin otac je bio vojni lekar. Uglavnom nije bio kod kuće pa se naše društvo sastajalo u njihovom stanu. Osim Stevinog sanduka sa anesteticima (gajbe prepune alkoholnih pića koje je red doneti lekaru, normalno), jedna od bitnijih stavki je bilo što su na prvom spratu. Restrikcije struje su bile česte i duge, nikome se nije klimalo pešaka uz i niz stepenice novobeogradskih solitera. Stan je gledao prema parku u kome  je bio ne formalni štab penzionisanih vojnih lica koja su, sa sj...

Bila je jesen, pre... Bezmalo, 30 godina, Škola je počela a meni je svakodnevno bilo muka. Vodali su me po lekarima, sve je bilo u redu, a meni je i dalje bilo muka. Upravo malopre, dok sam na prozoru udisala miris poznog leta, shvatila sam razlog svoje mučnine te davne godine. Nisam želela da leto ode. Nisam želela da obaveze opet krenu, da opet ne razumem taj sin i cos, i šta će mi to uopšte u životu. Moja baba je volela da je zovemo Majka. Mama je mama, a ona je mlada postala baba i nije nikad priznala da je ostarila. A imala je, bo'me, težak život. Bila je trinaesto dete u porodici Pere i Danice Vukičević. Deca najstarije braće bila su velika kad se ona rodila, da prkosi celom svetu i da bude svoja. Završila je dva razreda osnovne škole i Singerov kurs za šlinganje. Umela je da piše, doduše, ne ispisanim rukopisom ali je umela. Obožavala je da čita uprkos svom velikom hendikepu. Kad je bila mala, neki dečak je pogodio korom hleba pravo u oko, ko zna šta se sve tu dešaval...

Moj direktor vozi bicikl. Ako on ima dogovorenu vožnju, to je pouzdan znak da kiše tog popodneva neće biti u Beogradu. Juče je ceo dan sipila i padala, imali smo novembar u avgustu. Pred kraj radnog vremena čujem da je dogovorio vožnju i pitam ga da mi potvrdi, da li to znači da neće biti kiše popodne? Upravo to, popodne kiša u Beogradu prestaje.  Odlično! Moram preko mosta, na Balkan. Većinu svog vremena provodim u evropskom delu Beograda, preko reke Save. Odgovorno tvrdim da mi i oni ne živimo u istom gradu, tačnije, ne živimo u jednoj geografskoj celini, a još manje u istoj kulturi. Kod nas, preko, zna se red. Njih, sa one strane, orobili su Turci i nikad se tog nasleđa neće osloboditi. Mi, u ravnici, smo bečka škola. Na nji'ovo "Dobar dan", teškom mukom izvučeno, kod nas se rukoljub i naklon podrazumevaju. Kako sam imala planirane aktivnosti na Balkanu, odvažno i bez kišobrana sam pošla ka autobuskoj stanici. Posle 100m kiša je počela da sipi. Ono kada ne p...

Jedan slatki dečak svoju mamu je zvao Mamija, sve dok nije ušao u pubertetske vode. Meni je to Mamija postalo sinonim za mamu, muško shvatanje ljubavi prema mami. U to vreme, i sama sam postala mama. Već u zrelim godinama, vrlo često sam se ne snalazila u izazovima roditeljstva i braka. Brak se, posle uspona i padova, završio i sada sam samo mama. Moj dan čini mnogo onoga što moram i malo onoga što želim. U tačkama preseka ova dva, smestio se moj blog. Facebook statusi mi nisu bili dovoljni da javno napišem svoj stav. Počelo je slučajno a nastavilo se namerno. Pišem za sebe, o svetu oko sebe. Mnogo mi znači da, kad imam potrebu, "izbacim" blog u elektronski etar. Neki koji čitaju šta pišem kažu da to radim dobro i smisleno. Na jednom od TV nastupa, tonac mi je, posle intervjua na temu razvoda, rekao da mogu da vodim dnevnik, nikad nije video smireniju i smisleniju sagovornicu. Mislim da je malkoc lagio, no nema veze. Prijalo je i shvatila sam to kao kompliment.  Nema...

Farbala sam gelender na svom francuskom balkonu. Vrlo pedantno i detaljno. Prvo sam ošmirglala staru boju a zatim, malim valjkom, vrlo nežno nanosila novi sloj crvene farbe za metal. Očekujem da i ova farba bude visoko kvalitetna kao predhodna, koja je trajala 40 godina. Ne zato što sam lenja da farbam nego zato što je stara farba stvarno bila kvalitetna... Ili je tata, u međuvremenu, farbao gelender a da se ja ne sećam.  Danas su mi samo malo drhtale ruke. U odnosu na ono kako je bilo juče, a bilo je baš strašno i neprijatno, danas samo kafu nisam uspela da popijem. Došla sam kući sa groblja, spržena jakim suncem. Mantalo mi se u glavi i popila sam galon vode a zatim tušem dugo sa sebe spirala vrelinu i tugu. Vrelina je, nekako, prošla. Tugu i nevericu ću nositi još neko vreme, dok se ne saživimo, i nastavimo dalje zajedno. Možda ću sutra uspeti da popijem kafu, ili bar smislim kako to da izvedem, dok mi se ruke ponovo ne vrate. Njena nova adresa je parcela 125C. Vama t...

Ovaj godišnji odmor obeležila su dva zvuka. Jedan je proizvodio drugar metalostrugar. Nevidljivi komšija koji već 15 dana nešto brusi, pa me taj zvuk budi svakog jutra. Obično bih se ljutila zbog nasilnog buđenja ali ovaj put je drugačije. Sigurna sam da pravi nešto lepo ili bar korisno a možda samo uživa u sečenju metala, možda je umetnik koji pravi tzv. instalaciju, možda na nekim stepenicama rukohvat.. Štagod, živ bio. Uvek sam cenila zanatlije, ljude veštih ruku koji od gomile nečega naprave nešto smisleno. Dobar zanat je zlata vredan, iako je neisplativ. Drugi je zvuk nečujnih suza.  Nadu znam od srednje škole. Od neke godišnjice mature počele smo intenzivno da se družimo. Kada je moj brak krenuo nezadrživo nizbrdo, Nada je bila tu, da mi bude podrška da pronađem svoj put. Podržala sam i ja nju, kada je počela sa privatnim poslom, koliko sam mogla sve do tačke kada to nije bilo odgovarajuće. Razišli su nam se putevi, eto, tek tako. Kad god bih prošla njenom ulicom, ...

Upravo sam pročitala priču o devojci čiji dečko mora da bude bogat. Neki je kritikuju, neki podržavaju. Odavno nisam devojka i uzdržaću se od poređenja sa njom. Po svojim godinama, mogu da budem mama devojke njenog uzrasta.  Kada sam bila devojka, moj dečko je bio vredan i vrlo angažovan oko sticanja materijalnog koje je, kasnije, sa svojom porodicom podelio. Zatim sam imala muža, sa jakim marketingom ali sirotog kao crkveni miš. Volela sam obojicu. Svakog u svoje vreme, na svoj način, ali ne onako kako ljubav doživljavam danas. Danas volim bez zahtevanja. Prihvatam čoveka kakav jeste, kakav je u duši od onog dečaka koji je vaspitan da poštuje i da bude fer u svakoj vrsti odnosa. Sa svim koferima prošlosti koje sa sobom nosi, a nisu napunjeni čokoladom, već onim što je do sad preživeo i proživeo. Ne očekujem. Ne nadam se. Ne manipulišem. Ne bavim se kalkulacijama koliko je on meni pružio pa da odsečem toliki komad sebe, zamotam u celofan i dam njemu. Priznajem, nekada sam ...

Uvek je bilo nemirne dece i uvek je bilo nevaspitane dece. Razlika nikad nije bila očiglednija nego što je to danas. Ok je da deca budu nemirna, radoznala, aktivna. Podržavam tu dečiju osobinu i roditelje koji kod dece razvijaju istraživački duh, upoznavanje sa ostatkom sveta i dečije naivne šale. Kako to da, u vreme kad sam bila mala, nije bilo dece koja su bacala kese od čipsa kroz prozor? Prosto je. Roditelji bi ih naučili gde se baca đubre. Naučili su ih i da ne progovaraju ako ih niko ništa nije pitao, i da svoje mišljenje kače na svoje zidove, ako već nemaju kome da ga pod nos ture. Nije bilo ni dece koja su vrištala dok trče kroz stanove.  Roditelji su ih vodili napolje, da trče i urlaju, jer se u kući znao red. Ko ga nije znao, pa izađe da tapka loptu u 14:30 na terenu ispred zgrade, imao je bliski susret sa čika Savom. Komšija, kršni Crnogorac koji se čudnim čudima domogao boračke penzije, kao sivi soko bi izašao na terasu i izgledao kao da će sa iste da poleti i pobi...