Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-08-24

Miss Mokre majice 2016

Moj direktor vozi bicikl.
Ako on ima dogovorenu vožnju, to je pouzdan znak da kiše tog popodneva neće biti u Beogradu. Juče je ceo dan sipila i padala, imali smo novembar u avgustu. Pred kraj radnog vremena čujem da je dogovorio vožnju i pitam ga da mi potvrdi, da li to znači da neće biti kiše popodne? Upravo to, popodne kiša u Beogradu prestaje. 

Odlično! Moram preko mosta, na Balkan. Većinu svog vremena provodim u evropskom delu Beograda, preko reke Save. Odgovorno tvrdim da mi i oni ne živimo u istom gradu, tačnije, ne živimo u jednoj geografskoj celini, a još manje u istoj kulturi. Kod nas, preko, zna se red. Njih, sa one strane, orobili su Turci i nikad se tog nasleđa neće osloboditi. Mi, u ravnici, smo bečka škola. Na nji'ovo "Dobar dan", teškom mukom izvučeno, kod nas se rukoljub i naklon podrazumevaju.

Kako sam imala planirane aktivnosti na Balkanu, odvažno i bez kišobrana sam pošla ka autobuskoj stanici. Posle 100m kiša je počela da sipi. Ono kada ne padaju kišne kapi nego prska vodeni sprej, koji ti kao ne smeta. To je privid. Kvasi kao kad prskalicom prskaš veš koji se udrvenio pa ne možeš da ga savladaš peglom. Stojim i čekam bus, kiša me orošava, ne žalim se. Busa nema. Orošavanje postaje dubinsko hidriranje. Gornji slojevi odeće su poprilično vlažni ali ne i mokri. Stigoh nekako do odredišta. U autobusu, naravno, sve je zatvoreno. Ako uđe koji gram svežeg beogradskog smoga, biće strašno. Tu nastaje hemijska reakcija mog znoja, isparenja mokrih putnika i moje vlažne garderobe.

Iz autobusa izlazim 2/3 mokra. Razmišljala sam da li da, ipak, odložim planiran sastanak kada me je u stranu odbacila sirena iz trolejbusa. Čudom sam se čudila šta je vozaču a onda sam prošla pored jednog fensi izloga. To je onaj u kom možeš da se ogledaš dok ne razmišljaš koliko, pritom, ludo zabavljaš one u kafiću koji posmatraju kako odlepljuješ brushalter. Sa ogledalastog stakla gledala me je Miss Mokre majice 2016. Ursula Anders je prevaziđena. Moje godinama sticane obline slepljene su mokrom majicom. San svakog vozača trole i kamiona, potpisujem. Na 16 stepeni beogradskih, sve što je moglo da štrči, štrčalo je.

Navikavala sam se na svoj seksi izgled. Šteta što imam kratku kosu. Mogla sam da je zabacujem kao one cice iz reklama za šampone koji voluminiziraju. Tog momenta je neko podigao kišobran u vis i probušio oblak. Bila sam mokra kao da sam ispod tuša izašla. Moja sredovečna koža, moje bore, moje salo... Sve je postalo savršeno hidrirano. Hajde da psujemo na kiši... Pardon, da pevamo! U cipelama je voda, ja sam mokra, i telefon se kvasi jer sastanak moram da odložim. Pobegla sam kući, ostavljajući mokar trag po stepenicama. Prizor koji sam srela u ogledalu bio je tragikomičan.

Bilo je toplo tek kada sam obula termo čarape. Taman sam se podgrejala kada je proradila glad. Dobro, do prodavnice neću da izlazim, valjda u kući imam nešto jestivo. Glavica crnog luka, konzerva tunjevine, ostaci smokija ko zna kad otvorenog. Jedino čega ne fali je glad. Svega ostalog nema a ja neću da izlazim. Pristupih konzervi, u želji da njen sadržaj pojedem iz komada luka (godinama usavršavana metoda) jer mi se više ne kvasi ni zbog pranja sudova. Minimalizam kao opredeljenje i način života. Sudarih se sa neprijatnom činjenicom da (opet) nemam otvarač za konzerve. U pomoć su priskočili prijatelji sa savetima sa YT ali nemam ni odgovarajući nož a ona konzerva je napravljena tako da se ne otvori ni u slučaju atomskog rata. Pa dobro, biću gladna, ali da izlazim neću. Ako su partizani mogli da se mrznu po Igmanu i budu gladni, izdržaću i ja.

Iz kredenca me vreba Svatovska juha. Možda bih je i skuhala ali se plašim svega što ima predznak ili znak svatova. Šta znam... Možda je unutra neki ošašivač od kog ću da dobijem ideju da se udam opet? Neprijatelj nikad ne spava. Znam, mnogi bi voleli da me vide u braku ali taj film neće biti emitovan. Sedeću i meditiraću i zaspaću. Jednim okom žmurim, drugim inventarišem da li sam negde sakrila kutiju keksa ili bar kesicu gumenih bombona. Za slučaj krajnje nužde, imam šaku onog bajatog smokija. Veče stiže a umirući kit urla iz mog stomaka.

Pokleknuh pred Svatovskom juhom. Pola šerpe vrućeg bućkuriša sam stukla bez razmišljanja. Ugrejala sam se a onda je došao Poseban i pojeo smoki. Njemu bih dala i sredinu palačinke. Neka ide život! Imam još Svatovske juhe pa šta bude biće. Uz smeh i priču zaboravih sve, posebno kad je doneo krckave slane uvrnute štapiće i sladoled koji najviše volim ja. Nije mala stvar odreći se omiljenog čokoladnog u korist mog sa plazma keksom. Umem to da cenim. Zaboravih sve. I glad i nervozu i sve što mi je kvarilo dan. Na Miss Mokre majice podsetile su me, jutros, još uvek vlažne farmerke. Slava je bila kratkog veka. Ko je video, video je. Samo da me ne stigne neko zlo od Svatovske sa velikim knedlama...









No comments:

Post a Comment