Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-08-06

Šestiavgustdvehiljadešesnaeste

Uvek je bilo nemirne dece i uvek je bilo nevaspitane dece. Razlika nikad nije bila očiglednija nego što je to danas.

Ok je da deca budu nemirna, radoznala, aktivna. Podržavam tu dečiju osobinu i roditelje koji kod dece razvijaju istraživački duh, upoznavanje sa ostatkom sveta i dečije naivne šale. Kako to da, u vreme kad sam bila mala, nije bilo dece koja su bacala kese od čipsa kroz prozor? Prosto je. Roditelji bi ih naučili gde se baca đubre. Naučili su ih i da ne progovaraju ako ih niko ništa nije pitao, i da svoje mišljenje kače na svoje zidove, ako već nemaju kome da ga pod nos ture. Nije bilo ni dece koja su vrištala dok trče kroz stanove.  Roditelji su ih vodili napolje, da trče i urlaju, jer se u kući znao red. Ko ga nije znao, pa izađe da tapka loptu u 14:30 na terenu ispred zgrade, imao je bliski susret sa čika Savom. Komšija, kršni Crnogorac koji se čudnim čudima domogao boračke penzije, kao sivi soko bi izašao na terasu i izgledao kao da će sa iste da poleti i pobije nejač koja tupka loptu. Nije pretio deci. Tražio je da pozovu roditelje, pa bi njih ispitivao ko i đe ih je redu učio, kad svoju đecu nijesu naučili šta je i kad je kućni red. Tako je čika Savo imao vaspitno-obrazovnu funkciju ali za roditelje. Deca su naše verne slike, onoga što smo im pružili ili ih nismo naučili, a nikome se nije mililo da pred čika Savom, nosiocem spomenice NOB-a, ispadne neuk. Rezultat je da niko nije urlao u parku, ni tapkao loptu, do 17h kada prolazi vreme za kućni mir. Čika Savo je bio autoritet koji se poštovao. Bio je preplanuo, šetao je švalerke, sa svima bio fini ali odmeren i red se znao.

Umro je čika Savo, tu neđe kad i drug Tito. Kako su, u mom kraju, zgrade bile u vlasništvu vojske tj. JNA, neki novi vetrovi i migracije izmešali su vojna lica, i anarhija je stigla i u naš komšiluk. Lopta se tapka dan i noć, deca vrište celodnevno a noću malo starija deca preuzimaju funkciju vrištača, oplemenjenu lupanjem flaša, okolnih automobila, zvonjenjem na interfone... Niko se time ne bavi. Stasao je podmladak onih koji su otimali patike drugima na ulici, šetali u papučama i gunjevima oko zgrada, pucali u vazduh iz teške artiljerije i kad nisu imali povod ali eto, moglo im se da neguju tekovine rodnog kraja. Svoju decu su naučili da prosipaju đubre po ulazu zgrade. Da lupaju i tresu metalna vrata od ulaza, jer čemu nošenje ključeva? Da svoje pudlice puštaju da zapišavaju liftove jer ih nisu na vreme izveli u šetnju... Nema čika Save da im podvikne. Nema ni druga Tita. Ne poštuje niko nikoga.

Kap koja preliva iscedi se svaki put kad te sugrađane ne pitam za mišljene a oni se svojski potrude da ga prezentuju. To su mahom oni, što imaju tri semestra na farmaceutskom fakultetu pa sebe nazivaju farmaceutima. Oplemenjeni su svim znanjem ovog Univerzuma i strašno voljni da mi se obraćaju kad mi nije do priče, a uglavnom nije. Nisam asocijalna. Biram sa kim ću da trošim svoje vreme. Jedna takva, pre par dana, duboko je uzdahnula u nameri da mi objasni (rečima, rukama i nogama) kako je moja ćerka šutirala mačiće u parku. Tad ostavih po strani svoje manire, lepo vaspitanje i hrišćansku trpeljivost.

Odavno je poznato da ne volim mačke, još od bliskog susreta sa jednim tim đavoljim stvorom pre skoro 40 godina. Ni detetu nisam prenela ljubav prema mačkama ništa više od onoga da je ovaj svet dovoljno veliki da ima mesta i za nas i za mačke i za sve ostale stvorove, a da sama bira kome će da posveti svoju pažnju. Dakle, u mojoj porodici mačke se poštuju i izbegavaju jer pametniji popušta i sklanja se. Gospođa je tvrdila da moje dete šutira mačiće, one koje ona i njene prije gaje svuda oko zgrade. Razmišljala sam koji pristup tematici da zauzmem. Da li da je pustim da priča pa odgovorim, što rečima, što aperkatom? Neću da brukam svoje roditelje da me nisu vaspitali. Da li da joj napunim dupe šimikama, narodski rečeno? Ne mogu, ne ide, u sandalama sam. Što je više penila, to sam ja odsutnija bila. Od kad sam se razvela, ne umem više ni da se svađam, eto do koje mere me to ne zanima, ali pominjanje mog deteta u nemogućoj situaciji opasno mi je natapiralo živac. Kako se razmahala da mi pokaže kako je to bilo, jer je baš njena Mira to sve gledala sa terase... Prizvah u glavi vizuelizaciju situacije potpunog blaženstva, mora, sunca, i totalno odsustvo tona njenog glasa. Um je sam odlučio kada je trenutak da fizičko telo napusti tu situaciju, pa je aktivirao zakon dve noge: kada se nađeš u situaciji da ne znaš šta bi a baš ti ne prija, okreneš stopala za aproksimativno 90 stepeni i nastaviš da hodaš pravo.

Realno je da stvarno nisam mogla da prevarim um i da istrpim njene neosnovane pridike. Takođe realno je da mačkama ne dopuštamo da nam prilaze, a mi njima još manje, i da me savršeno boli sedalna površina za njeno trućanje posebno jer je ćerka bila tih dana van Beograda. Napustih zonu monologa da trepnula nisam. Čak sam bila ponosna na sebe, kako nisam pala u vatru da joj ja objasnim neke stvari. Fućka mi se da trošim vreme na tako nebitna dešavanja. U istom maniru, odlučila sam da reagujem i ubuduće na slične prozivke, što u realnom što u virtuelnom svetu. 

Glupa pitanja više govore o onima koji ih postavljaju nego što bi glup odgovor rekao o meni. Samo bih se iznervirala i oznojila, jer me prilično iscrpljuje smišljanje jednako drskih odgovora, koje onaj ko pita ne može da razume ni za tri radna dana. Moje ćutanje zbunjuje protivnika. Nikad ne zna kad ću da grunem i oduvam ga tamo odakle je došao a neću ni to. Moj mir je moj mir. Namaste. Ko ne kapira, ponovila bih rado ćirilicom jer ako nije ćirilicom, nije rodoljubivo. Tim što odgovaraju da ih nisam ništa pitala namenjujem ovaj autorski rad.







1 comment: