Rumantičan vikend

Ne želim da vas ubeđujem zašto treba da posetite Rumu i hotel PARK. 

Zahvalna sam na nagradi koju sam dobila na konkursu za priče o Fruškoj Gori, o kojoj, realno, nisam baš mnogo znala. Ne znam ni sad. Znam samo da sam se zaljubila.

Ja sam od onih zadrtih Beograđana, koji ne vide mnogo dalje od svoje varoši. Bog i duša, moj sremački gen me je, bez greške, okretao prema severu Srbije. Sigurna sam da Šumadija i ostali delovi države imaju svojih lepota, ali moj gen diktira pravac. Što sam starija, to kazaljka na mom kompasu jasnije pokazuje ka Sremu. Dakle, prilično inertna Beograđanka i prilično ne zainteresovanja tinejdžerka (moja ćerka) krenule smo na nagradni vikend, sa idejom da se kao odmorimo i opustimo od gradske gužve. Tinejdžerkin cilj je jedino da se dočepa free wi-fi zone i nastavi neometano ronjenje po njoj bitnim komunikacionim kanalima sa drugaricama. 

Iz Beograda vozi bus, relativno komforan i prilično kaubojskog dijapazona cena karte. Jedan sat putovanja daleko od mog grada, potpuno je ok za vožnju. Tinejdžerka koja drema na mom ramenu i moje oči koje lutaju između kukuruza i suncokreta pored puta, Energija koja se budi sa prolaskom kroz sremačka sela. Ne pamtim im imena. Pamtim samo Dobrince i nepregledna brda od lubenica, pored puta, jer u Dobrincima rastu najlepše lubenice na svetu, tako su mi rekli. Desetak minuta kasnije dočekale su me trube. 

Spomenik revolucije, koji se zadržao, čak izgleda vrlo simpatično, za razliku od onih partizana u pozi jurišnika. Iza ugla je hotel. Rumljani su me dočekali nasmejani, valjda se po meni videlo da ću da pišem o Rumi, pa su se potrudili da me lepo i ljubazno upute da ne bi dobili negativno brojanje. Pravo pa levo i tu smo, hotel je jako dobro ambijentalno uklopljen. Uredan, čist, moderan i spreman da se upoznamo a onda smo se dodirnuli...

Bukvalno. Kao kad se osloniš na prijatelja, uh, vrućina je, moj druže.

Dok smo otišle do sobe, pojavio se i Nikola. Za one koji ga ne znaju, on je jedno drago biće. Kako i zašto se odlično kapiramo, nije za ovu priču. Poveo nas je do crkve i do muzeja. Pravoslavna crkva se renovira a muzej zaslužuje posebnu pažnju. Za sve one mrske časove istorije sa kojih sam bežala, ovde sam upijala svaku reč Snežane Janković, kustosa i direktorke muzeja, kojoj smo bukvalno upali u pripremanje nove postavke koju otvaraju sutra. Simboličnog naziva "Ala smo se naodmarali", podsetiće posetioce na prošli vek, u kome smo svi imali prilike da idemo na odmor i odmaramo se, za razliku od danas.

U poslednje vreme imam te "energetske udare", kada upoznam ljude ili otvorim neka nova vrata, kao da me zapljusne talas skupa emocija sa te, druge strane. U muzeju, svaki predmet nosi svoju istoriju i priču, pa je taj udar bio zaista moćan. Priča o porodici Pejačević, koja je imala značajan uticaj u nastanku Rume i njenom razvoju, a sve dok smo stajali ispod njihovih portreta uspela je da me vrati u neko davno doba u kom smo, sasvim sigurno, Nikola i ja već hodali tim gradom, ili bar jahali konje preko fruškogorskih obronaka.

Nisam redovan posetilac muzeja, priznajem. O heraldici nemam pojma ali u grbu Rume postoji nešto meni jako poznato i blisko. Zašto, ne znam, verujem da će se odgovor pojaviti sam. Tri potoka, jasno vidljiva na grbu (Rumski, Jelenački i Kudoški) i ja se poznajemo od nekad, sasvim sigurno. Da li sam toliko daleko otišla, dok sam izmišljala drsku panonsku princezu, ili je karmička veza u pitanju, vreme će pokazati.

Povratak u hotel i odmor... Neko se dočepao besplatnog Interneta, neko je sa terase posmatrao svet oko sebe. Iako to nije lepo da napišem, biću iskrena. Ćerka me je ometala da šetam gradom, odem do Borkovačkog jezera, pijace, idem ulicama bez cilja jer se tako najbolje upoznaje duša grada. Deca su ukras sveta ali nekada umeju biti i smetnja odmoru, što se meni desilo. Na moje "hajde da idemo levo" ona je htela desno, hipnotisana telefonom koji je mogao da odleti preko terase više puta. Taj vikend je bio moja nagrada, moj zasluženi odmor, a njene mlade godine to nisu umele da razumeju. Biće to odličan povod da Rumu posetim što pre, sama, bez opterećenja i granica za hodanje, udisanje, mirisanje grada.

Hotelski spa centar mi je pružio očekivanu relaksaciju. Kombinovan sa šetnjom okolnim ulicama, bio je pravi melem za mene umornu. Ono što nisam htela da propustim je bila igra oblaka i cepanja zrelih bresaka, na nebu iznad Rume. Svaka ćelija i svako jezgro napojiše se novom snagom.

Kafići u centru Rume su beskrajno šarmantni, a cene zadivljujuće niske, u odnosu na beogradske. Oduševilo me je bogatstvo malog grada, gde se svi poznaju i javljaju jedni drugima. Poželeh da i meni neko nazove dobro veče, ili bar poljubi ruku, ali za to moram još par puta da posetim Rumu. Spavanje me je preporodilo.

Doručak, po principu švedskog stola, uvek je dobar izbor. Kafa i sladoled posle šetnje gradom, na mestu koje preti da postane redovno vikendom, pa još šetnje... Oblaci su se igrali a letnja žega je pržila beton. Umio nas je letnji pljusak, i nas i Rumu i lubenice i trube.

Večeru, koju smo dobile u sklopu nagrade, iskoristile smo za ručak. Nisam očekivala nikakav spektakl, ali nam ga je priredio konobar koji se potrudio da se osećamo kao Kraljica Majka i njena princeza. Šta znam, možda je on takav prema svima, ali mi smo se zaista osećale kraljevski. Njegova preporuka dezerta ostaće dugo upamćena. Kada bi ugostitelji dobijali platu prema onome kako se ponašaju prema gostima, i kako prezentuju hotel u kome rade, ovaj konobar bi zaslužio i medalju za ljubaznost. Sufle je bio bezobrazno dobar.

Volim da, iz svakog grada, kući ponesem knjigu. Nije bitna njena vrednost, bitno je da je vežem za lepotu momenata provedenih tu, za mirise i boje grada, osmehe ljudi na ulicama. Uspela sam da pronađem jednu koja će, uvek, imati pečat Rume. Povratak u Beograd mi nije teško pao, kako to obično sebi začinim. Mnogo se teže odvajam od lokaliteta nego od ljudi, što sam starija, više mi srce greju mesta nego ljudi. 

Sa Rumom sam se pozdravila, na kratko. Žao mi je što sutra ne mogu da odem na otvaranje izložbe. Znate, ti ljudi što rade u muzeju, to su pravi čarobnjaci koji uz pomoć štapa i kanapa uspevaju da održe muzej u životu, da sačuvaju kulturno nasleđe, da ga prenesu na posetioce tako da ne umemo da pogodimo vrata za izlaz iz muzeja jer, neka neobjašnjiva sila, vuče da se ostane među postavkama četiri odeljenja (likovno, etnološko, arheološko i istorijsko). Nešto neobično mene tu drži, kao magnet. Snežanina priča o Rumi, o likovnoj koloniji "Borkovac" koja će se održati 45. put, nadam se.. Šta je to u ovom gradu, kome sam obećala da ću doći što pre, nemam pojma. Znam samo da želim još zalazaka sunca, šetnji ulicama Rume i ovih suflea. 

Rumantika - to vam preporučujem, od srca.