Životići i žrtve

Kada su se druge mame zgražavale nad blatom u parku, moja se veselo igrala. Kada su urlale na decu da se ne isprljaju u parku, moja se zasipala prašinom i peskom. Dobila sam etiketu nepoželjne i kontrašice i to me je uzbuđivalo koliko i lanjski sneg.

Postala sam majka sa 35. godina. Nisam se tada ostvarila, samo sam rodila dete. Ne znam ništa o tom ostvarivanju. Rađanje mi je jedan potpuno prirodan proces koji od mene nije stvorio Superwoman nego običnu mamu. Oko mene je bilo puno mama u pozicijama očajnih domaćica. Nisam obraćala pažnju na njihove nove frizure i plastične nokte, što se od mene, jelte, očekivalo. Nadasve me nije zanimalo čiji muž je bolji i uspešniji, kao ni ostali detalji iz njihove privatnosti. U parku sam bila detetov pratilac, u službi ćerkine igre sa vršnjacima a ne zato što su pomenute dame bile moj izbor za druženje. 

U početku, uljudno sam komunicirala. Kako je vreme odmicalo, tako je i moja komunikacija od uljudne išla ka svedeno-elegantnoj, u prevodu "Dobar dan" i "Doviđenja". Dokon um je đavolje igralište. Moj ni tada nije bio dokon. Tu sam da pazim svoje dete i to je početak i kraj mog druženja na zadatu temu i takmičenje koja je mama bolja. Empatično sam kapirala da im je izlazak u park vrh socijalnog života, jedina pozornica na koju izlaze iz pozicije ženemajkekraljice koja sudbinu sveta nosi na svojim nejakim plećima,. žrtvujući se do nebesa. Naspram njihovih hvalospeva na temu slavskog menija, ja sam kuvala pileću supu. Senzacije od farbanja uskršnjih jaja kod mene su bile i ostale na nivou farbanja radi poštovanja tradicije, par crvenih pa toliko. Nekako sam preživljavala i kroz život išla dalje i ako mi ne bi bili upareni stolnjaci sa nadstolnjacima i draperijama. Kuća mi nije blistala kao kod teta iz "Burde". Uživala sam u trenerci i patikama jer je popodne posle posla bilo vreme za igru a ne za modne krike iz obližnjeg kineskog tržnog centra. 

Namirisaše mi slabu tačku. Nisam dojila! Hajka je počela, da me živu ulove, razapnu na stenu da me vrane kljucaju! Tačno, nisam se trudila do smrti i eto, preživesmo. Nisam imala ambicija da objašnjavam svoje razloge. Moje dete je odraslo na veštačkom mleku. Niti je glupava, kako su mnogi očekivali jer nema ništa bolje od maminog mleka, niti smo uskraćene za te divne i nežne intimne trenutke. Ćerka je porasla u veselo i zdravo dete odličnog imuniteta, dokaz je jedna poseta ORL za 12 godina. Ne znam šta je bolešljivo dete, ona ne zna šta su brisevi, bockanja, kampovanje kod dr. Išla je u obdanište i za skoro 6 godina odsustvovala zbog jakog stomačnog virusa i boginja. Nemam pojma kako izgleda ono da je dete dva dana zdravo pa se u vrtiću razboli da slini naredna 22 dana. Da li je do veštačkog mleka, ljubavi ili genetike, nemam pojma ali eto, ispade tako i bez dojenja. I danas da biram, opet ne bih dojila a još manje bih mamama koje ne doje trljala noseve. Svako neka svoj drži gde mu je mesto. Dakle, beba ima šanse da preživi i ako ne doji. Sa svih strana me zapljuskuju mlečne sise, možda zato što mi i dalje skače živac na to nametanje šta je najbolje. Mama i tata neka odluče šta je najbolje u skladu sa mogućnostima.

Dete nije bilo kruna naše ljubavi. Nismo bili kralj i kraljica nego dvoje običnih. Nisam se tresla celim telom kad sam videla crticu na testu za trudnoću. Bili smo mesec dana u braku a moja prva misao je bila "Pa gde baš sad, kad imamo toliko isplaniranog". Da sam riknula od sreće, nisam. Otišli smo svako na svoj posao i nastavili da živimo redovnim ritmom bez padanja u dramu da je to ono bez čega su naši životi do tada bili tužne i nekompletne priče. U vreme komplikovane trudnoće i ranog razvoja uspela sam da odolim savetima sa Interneta. Nisam slušala isključivo Vivaldija i rodila sam sasvim OK dete. Zbog visokog pritiska pila sam Bensedine kao bombone, dva dnevno, sa zgražavanjem okoline da ću da rodim stondirano dete :).  Nisam jela bezglutensku i anti GMO hranu, kupovala sam na pijaci isto što i do tada. Ugojila sam se celih 8 kg i nisam se palila na dramu. Slušala sam svoj razum a ne savete sa svih strana. Nikakvi beli lukovi i brojanice nisu bili u mojoj blizini, mada su se neki žešće trudili da teraju uroke i ale. Valjda sam ja bila dovoljno nadrkana da se urocima i alama nije prilazilo, a  ni njihovim poklonicima. Zato ne kapiram dramatrugiju "Biti majka". Niti to vidim kao žrtvu niti kao ostvarivanje nečega, prosto, biti roditelj je prirodan proces sa sve većim publicitetom i marketingom. Još ne čuh tatu koji je izveo dete u park, da sa drugim tatom priča o svojoj frizuri i da li je dete kakilo žuto ili zeleno. Normalni ljudi normalno kapiraju svoju funkciju roditelja. Nema nauke, nema takmičenja, nema čija je piša veća i saveta kako se prave ćerke a kako sinovi. Eventualno prozbore i to je sve. Ne idu na predavanja, ne kopaju po netu, roditelji su po razumu a ne po nečijem programu jer samo to je dobro i ništa više. Tate su tate. Neopterećeni i radosni sa decom, ka igri orjentisani a ne prema drami.

Šta nam to govori? Da je lepo biti savršen kome je do savršenstva. Mi, ostali, smo samo srećni. Imamo i život pored roditeljstva, ne pravimo dramu da li je u kašici veći procenat kruške ili banane, da li dete sisa ili ne. Nekako preživljavamo bez upadanja u status žrtve, nosioca Ordena roditeljstva sa zlatnom pelenom. Tu smo gde smo zarad nas i naše dece. Ne mislim da je loše što roditelji ponekad izađu, kresnu se u kolima, odu u bioskop ili na vikend bez dece koju čuvaju drugi. Tačnije, podržavam takve akcije bez trunke griže savesti. To, što smo roditelji ne isključuje da nastavimo da budemo ljudi, ma šta vam pričali oni što su ah, žrtvovali i karijeru i slobodu i sve živo jer je stiglo mladunče u njihov svet. Isti ti se preneraze kad im deca porastu i odu u svoj svet (ili bar to požele) bez da ih zovu 100 puta na dan i prijave svaki svoj pokret i misao. Neki, čak, doživotno ostanu uvređeni jer su eto toliko za decu žrtvovali a oni odoše.. I treba da odu. Tu smo da im damo koren, da znaju odakle potiču i krila, da samostalno odlete u svoj život. 

Sve ostalo je drama zaludnih glumaca, željnih nečije pažnje i saosećajnosti. Biti roditelj je samo jedna od životih uloga, nikako jedina, samo što neki režiseri to neće da priznaju. Roditelji smo od začeća pa zauvek a ne samo dok su svetla pozornice okrenuta ka nama ili nam odgovara da sve svoje izbore stavimo pod plašt uloge žene/majke/kraljice. Deca nisu naši produžeci, naše bolje kopije, naše neostvarene ambicije. Vrlo su samostalna bića osim ako im to roditelji ne uskraćuju svojim strahovima ili, još češće, ličnim egoizmom i sebičnošću a pod maskom žrtava.



Comments

  1. Ja sam recimo karijeru žrtvovala zarad dece. Doduše, nisam je ni imala. :( Bez obzira na obrazovanje i čvrstu volju da se ostvarim u svojoj struci, eto, nije mi se dalo. Danas sam možda sebična. Neka su klinci živi i zdravi, al' meni se brate radi. E sad, nema baš nešto voljnih da zaposle tridesettrogodišnjakinju bez ćoravog dana radnog staža.

    ReplyDelete
  2. Nisi sebična zato što želiš da radiš (posao, van kuće. od 8-16h). Sada si za to spremna. Uvek je dobro vreme za novi po;etak. Godine samo ograničavaju listu poželjnih poslova i prave nesklad onoga šta bi ti radila i onoga šta realno možeš.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Upravo tako! Hvala za vetar u leđa Sanja! <3

      Delete

Post a Comment

Popular Posts