Anđeli lete visoko

Povremeno je dolazio u domovinu. Kada je otišao preko okeana, otišao je da pravi svoj novi život, ne da se vraća. Češće su, njemu dragi ljudi, dolazili na drugu obalu okeana. Mama posebno. Razumem ga potpuno. Kada odeš, otišao si.

U njegovom gradu se promenilo sve. Ljudi, građevine, duh grada je bio drugačiji a i njegova percepcija se promenila. Trošeći trideset i neku, bio je vrlo odlučan da ostvari ono što je zamislio. Porodica, karijera, kuća u predgrađu i život bez brige da li će imati da odu na letovanje. Kada odeš iz domovine, pa se vratiš posle desetak godina, vidiš koliko nam je dobro ovde. Sretao je svoje školske drugove i drugarice, šetajući po gradu. Voleo je ulice u kojima je odrastao, vozio bicikl, ljubio. Nije mario za zadimljene kafane i generacijska okupljanja po svaku cenu. To je postao neki sulud običaj. Kako bi se pojavio neko ko živi tamo negde daleko, tako su sevali pozivi za kafanska bančenja do jutra. 

Tog popodneva prošetao je do crkve. U  njegovoj porodici poštovala se tradicija. Nije se klanjalo nikome. Religija i crkva su bile jasno odvojene. Njegovi roditelji bili su obični ljudi koji su živeli mirno i normalno, poštujući sve a voleći svoje izbore. Crkva je bila stara. Na novom parkingu, džip. Sasvim slučajno, radio je na razvoju dizajna tog modela pa bi mu pogled pao na svaki. Rogobatan automobil za osvajanje planinskih vrhova. U njegovom ravničarskom mestu, nije mogao da mu nađe primenu.

Mir lokalne crkve mu je prijao. Osim žene koja je prodavala sveće, nigde nikoga. Uživao je u tišini koja je grmela. Smirivao je misli. Svašta mu je prolazilo kroz glavu.. Ona, slatka Amerikanka za koju je kupio prsten i jedva čeka taj trenutak.. Njegova kuća koja je mirisala kao dom, posle toliko godina provedenih u Americi, imao je dom.. O slikarstvu koje je voleo ali je odabrao dizajn.. O roditeljima, poznanicima koji su ga tapšali po ramenu, tih dana.. Misli su jurile jedna preko druge. Pomislio je, ima li smisla da, svojoj budućoj deci, daju srpska imena? Biće američki državljani, živeće tamo. Doći će u Srbiju par puta u životu i neće imati nikakav osećaj prema dedinom imenu. 

Poželeo je da crkvi ostavi prilog. Rastao je u toj porti, tu je ogulio kolena kad je zapeo za koren tisovog drveta koje je, do sada, dostiglo visinu do pola zvonika. To je bilo jedino drvo na koje je voleo da se popne, kada niko ne gleda. Stepenice su oronule, nema prilaza za invalide, voleo bi da pomogne da se to sredi. Ljubazna gospođa ga je uputila na svešteno lice, u kancelariji. Otišao je, sa parama u džepu, i jasnom namerom zašto želi da donira. Neka to bude njegov dug onom drvetu u porti, tako je razmišljao. Dočekao ga je njegov vršnjak čudnog akcenta. Objasnio je svoje namere i mašio se novčanika. "Da, prilog možete da ostavite ovde, u kešu", obratio mu se sveštenik, žureći na večernju službu. "Pomenuću Vas u molitvi uskoro". 

"Ne, ne želim da me pominjete. Moj prilog nema veze sa pominjanjem", bio je jasan.

"Ne želite da Vas pomenem? To nije uobičajeno. Ljudi daju priloge baš iz tog razloga", zbunjeno je odgovorio pop. "Eto, moji razlozi su drugačiji. Vidim da nemate rampu za invalide. Voleo bih da je napravite", jasan je bio naš junak. "Hoćete da Vam osveštam kuću, auto, krstim nekoga?"

Osetio se kao na pijaci, kada kupuješ krompir a navaljuju da ti uvale i paradajz i paprike. "Ne, ne želim to. Želim rampu za pristup invalidskim kolicima. Ako nije dovoljno, nije problem, recite".

"Stvarno Vas ne razumem. Dajete ovoliki novac samo za rampu za invalide?"

"Da, samo za to. Bez pominjanja, bez molitvi za moje zdravlje, samo rampu."

Dodao je još dve novčanice, smatrajući to sasvim dovoljnim za tu namenu. Pogled mladog popa bio je jasan, još par takvih novčanica bilo bi dobro... "Znate.. Ovde vernici ostavljaju veće iznose. Radovi su skupi..." Bi mu jasan dalji tok razgovora. Dao je tačno onoliko koliko mu je, tog jutra, preduzetnik rekao da radovi mogu da koštaju. "Ne kupujem kartu za raj. Molim Vas da napravite to što želim, čim pre", rekao je, već vidno iznerviran. "I da me nigde ne pominjete, ako je to moguće".

Zelene novčanice su završile u fioci radnog stola. Bez komentara ali sa vidljivim čuđenjem sveštenika. "Nisam imao ovakav slučaj, zaista. Ljudi insistiraju na pominjanju u molitvi, ili bar nekom javnom dokazu njihove donacije. Koji su Vaši realni razlozi za ovo?", pitao je.

"Odrastao sam u ovoj porti. Moj deda je bio prota, davno..." Nije bio raspoložen da dalje objašnjava. 

"U redu. Napravićemo rampu. Dajte mi mail adresu, da Vam pošaljem sliku kada radovi budu gotovi", sada je i mladi pop počeo drugačije da razgovara. Sve su dogovorili i pošao je ka izlazu. Gledao je u tisovo drvo. Bilo je čvrsto i elastično, istovremeno. Grane su milovale zvonik, baš kao što je on, želeo nju, nekada davno, na klupici pod drvetom. Sada je udata i više se ne smeje, kao nekad.  Ljubazno su se pozdravili i otišao je. U grlu ga je stezalo svako sećanje koje se upravo probudilo.

Došao je kući. Žena, koja je negovala njegovu majku, reče mu da je gospođa zaspala upravo. Sedeo je pored nje i mazio njenu ruku, bledu, mršavu. Zaspala je u kolicima. Preneo ju je u njen krevet, onako kako je ona njega nosila, kad je bio mali i zaspao bi igrajući se. Obećao joj je da će, uskoro, još jednom zajedno da uđu u "dedinu crkvu". Nije htela da je nosi. Ako ne može svojim nogama, neće ni da ide. Njen otac je čeka na nekom oblaku, srešće ga tamo, uskoro. Samo da prestane da je boli, ući će ona sama u dedinu crkvu, kao nekada što mu je trčala u naručje.

Pred zoru, sobu je ispunio spokoj i neki čudan miris, poput tatinog "Pitralona" nekada. Dremao je u fotelji, držeći njenu ruku u svojoj. U glavi su mu misli plele gustu mrežu sećanja i planova. Mama će doći kod njega, igraće se sa njihovom decom, šetaće zajedno... U snu se trgla, nasmejala i upokojila. Nestao je sav bol, koji ju je kidao poslednjih meseci. Njena duša je, lagano, putovala ka dušama dragih koji su je čekali sa one strane. Za stepenice ka nebu nije potrebna rampa. Anđeli lete visoko.

Foto: Internet