To je ta razlika

"Nano, šta je zaljubljenost a šta ljubav?", upitala me je dok je slagala sudove.

Od kad joj je mater otišla u Nemačku, da radi, nas dve smo bile same. Bila sam i mama i tata i baba i deda i svi oni koji su joj nedostajali. Moja prepelica je porasla, od gologuze ptičice u lepu devojku talasaste kose boje žita i očiju boje gorskih jezera. Izgleda je šejtan ušao i u našu avliju. Ne pita ona tek tako, bez razloga. "Hajde ti meni napravi jednu kahvu, i daj ratluka i vode za obe", izustih u dahu, dok sam spuštala naočare na pantalone koje sam joj krpila. Mati skoro nije slala pare a dete poraslo, valja zakrpiti ove dok ne stignu nove.

Priđe moja prepelica. Na tacni joj dve kahve, dva rahatluka i dve čaše vode. "Za mene je ova, nano. Sad pričamo kao odrasle, pa onda mogu i ja popiti kahvu, jel de?", nasmejala se. Bljesnu niska bisera iz njenog osmeha. Do juče je bila dete a danas ćemo piti kahvu. Nije meni što se ona zadevojčila nego što moje sunce sve brže zalazi za brdo. Kad devojka pita šta je ljubav, zaista znači da je vreme za prvu kahvu zajedno. Bolje da rahatluk i hladnu vodu ostavim za kasnije. Sve mi nešto liči da će mi trebati.

"Vidiš... Zaljubljenost je kao kad ti lampu neko uperi u oči pa dva dana teturaš kao luda, ne vidiš, ne misliš, sve ti je čudno. Pamet te napusti, ruke i noge te ne slušaju, samo bi se sa njim ljubila i dan i noć i opet...", pokušala sam slikovito da joj pojasnim. "Dobro, nano, a ljubav? Zašto to nije isto?", gledala me je još bebećim očima i čekala odgovor, kao da je u meni sva mudrost sveta. "Ljubav, to ti je kao kad te obasja sunce. Nije mnogo jako, ali je tu, svakog dana manje ili više. Nekad te greje a nekada zađe za oblak. Nije svetlo jako kao ona lampa pravo u oči ali znaš da Sunce ne sija isto u leto i u zimu. Nekad ga pokriju oblaci, pa ga ne vidiš, hladno ti je, ne greje te dok ne dune vetar, oduva oblake i Sunce ponovo bljesne. Ti oblaci su problemi, oni mali, svakodnevni, i dok se ne raščiste, nećete se ogrejati ma koliko da se volite. I da znaš, prepelice moja mala... Zaljubljenost dođe i prođe. Tek onda počinje ono pravo, ta ljubav za koju pitaš po čemu se razlikuje. Ljubav nije ono kad ti srce drhti kad ga vidiš. To je zaljubljenost, iluzija, mreža koju ispletu niti od srca do pameti i u koju se upeca razum. Misliš da sve znaš a ne znaš ništa. Odseku ti se i ruke i noge, kad ga vidiš, pamet te napusti kao da se ne poznajete, a kad osetiš njegov miris opiješ se kao od behara", izustih u dahu.

"Nano, a ljubav... Šta je? Kako da razlikujem?", srknu malo one kahve moja prepelica. Gledam je, baš se zaokruglila svuda gde žene mora biti. "Eh, dete moje... Zamisli da sa svojim momkom uđeš u kuću punu svega", skrstih ruke na svoje dimije. Priđe moja prepelica bliže, ugnezdi se pored mene. "Kao kod Azre svega što ima, tako?", izgledalo je kao da shvata a ništa nije shvatila. "Još više, dete moje. Zamisli kuću prepunu svega, i divnog nameštaja i tepiha i kolača, najdivnije robe. Vidiš: u to uđu dvoje zaljubljenih. Dan po dan, troši se to bogatstvo, malo po malo. Tako i zaljubljenost. Toši se kao najfiniji parfem ili čokolada. Znaš kako brzo pojedeš onu sa lešnicima", nasmejala sam se.
"A kad se potroši, šta onda, nano?", gledala mi je pravo u dušu. Ne smem joj reći ništa što nije istina. Ovo je trenutak kad mati na šćer mora preneti tajnu ljubavi. Ja sam tako, na njenu majku, a sad ću i na nju pa šta bude...

"Kad se svo bogatstvo iz kuće potroši, ostanu goli zidovi, pod, plafon. Sad se kuća valja napuniti ponovo, zajedno. Ono na početku gledaj kao poklon koji vam je neko dao. Dalje morate sami. Hoćete čokolade, morate da se dogovorite koju ćete. I kad imate para da kupite onu što ti voliš i onu što on voli, treba da se dogovorite. Niko ne sme da se oseti isključen i nadglasan. Čim jedno pristaje samo da se njegova volja poštuje, znaćeš da je šejtan došao u goste, a kad dođe on povede i decu da se igraju."

"Ih, nano... Pa nije valjda to tako strašno? Na filmu je ta ljubav uvek divna...", poče da se smeje moje malo. "Pusti ti film, dušo nanina. Tamo mogu kako hoće. Život nije film. Na filmu sve može i ponovo a u životu, ako propustiš, ode prilika. Ako popustiš, odeš ti od sebe. Nemoj se savijati kako vetar duva, da bi drugome učinila radost a sebi srž polomila. Svako zna koliko može a preko koje granice ne. Drvo pukne u dva komada drveta a čovek se raspoluti i više nikad ne bude ceo", uzdahnuh, kao da je neki davno zatočeni duh iskočio iz mene.

"Nano... A da te pitam... Jel se mogu ja poljubiti sa njim 'nako?", reče i namesti usnice u poljubac.
"Kako, prepelice nanina?", nasmeja me.
"Pa.. 'Nako.. Samo da se ljubimo malo, bez te pune kuće i ostalog, to ćemo kad budemo odrasli i komplikovani", reče, u dahu.
"Naravno da možete. I da se vratiš kući do večere, biće vruća sirnica. Ne znaš ti kako se ogladni od ljubljenja", nasmejah se, opet. Eh, da mi je njenih 15 i ova pamet, prolete mi misao kroz glavu pa nestade u sredini prošlog veka. Samo jednom bude prvi poljubac.




Foto: Internet


Comments

  1. Joj, kako je ovo lepo! Ja se i sada sećam prvog poljupca... i mesta... reči ne... jer ih i nije bilo :) mnogo!

    ReplyDelete
  2. Prelijepo, uživala sam čitajući

    ReplyDelete
  3. Hvala svima, drago mi je da ste osetili emociju koja me je vodila kroz priču.

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular Posts