Kad duša utrne

Neki tekstovi traže da budu napisani i pročitani.
Ne budite nemi i gluvi na vapaje oko vas.
Ne budite slepi na bolove kroz koje, ljudi oko vas, prolaze. Duša boli isto kao i telo.
Možda, čak, i strašnije.

Ovo je priča meni drage žene. Vredne, mame, supruge, dobrog radnika. 
Pogledajte oko sebe. Pomozite koliko umete. Samo budite tu.


Jednog jutra probudiš se sasvim nov. Ne onako mirišljav i čist, već nekako, kao da ležiš u blatu, umazan, ukočen, promrzao. Otvoriš oči i prvo što ugledaš su tuđe cipele. Bezbroj tuđih nogu zaobilazi te, žuri, neko te nesmotreno i pregazi, pa nastavlja dalje. Ti ležiš nepomičan, bez želje da uopšte pokušaš da ustaneš. 

Svakodnevno, ljudi u razgovorima, nerazmišljajući izjavljuju da su u depresiji.  Prosto lepe sebi tu etiketu tek tako, smatrajući da je njihov trenutni problem najveći na svetu, dajući mu time na značaju. Nekad, kad žele nekog da ponize, kažu : „Ma pusti ga , on je depresivan“. Kao da je to stvar dobre volje, hira pojedinca, a u stvari je nešto mnogo kompleksnije i mnogo, mnogo teže. Kada bi znali da nisu zaista u onoj pravoj depresiji, koja se inače tretira kao bolest, a ne trenutak neraspoloženja, shvatili bi koliko su zapravo srećni. Da, da, baš srećni. 

Sećam se momenta kada je sve počelo. Zapravo, počelo je dosta ranije, bilo je u meni signala za buđenje, signala da se otrgnem sitnim nervozama, kojima ama baš ništa nisam rešavala. Odrasla u svetu, koji me je učio da budem fer i korektna u svakoj situaciji, da se ne ogrešim o druge, da drugima ne činim ono što sebi ne želim, mislim da sam još davno izgubila kompas za korelacije sa ljudima. Sa takvim ubeđenjem, otisnuta u svet odraslih, nikako nisam mogla pokupiti konce. Čudila sam se neiskrenostima, podmetanjima, zlobi, nepoverenju, nepravdi... Kao sa druge planete, kao iz drugog filma, godine su mi trebale da shvatim da svet tako funkcionuše. Nakon te naučene lekcije, usledila je ona lekcija o čitanju ljudi. Mislila sam da je svaki osmeh iskren, a svaki tmurni lik zapravo neko ko mrzi sve oko sebe. Usledio je niz situacija, koje sam mogla upotrebiti da naučim nešto. Ja sam i dalje verovala svima, iz svakog problema dizala glavu, misleći da je prošao, a ne kako da ga predupredim. 

Usledilo je buđenje... Lice u blatu, telo nepomično. Bio je kišni dan, pa se i tegoba još više lepila za dušu. Kao bačena u jarak kraj puta, posmatrala sam, a nisam mogla ni malim prstom da maknem. Kišu je smenilo Sunce, a u meni su žive bile jedino oči. Videle su kako se smenjuje vreme, kako sat ide napred, ljude kako se smeju, trče, žure...kako žive. Nisam imala glasa, jedino suze, koje se nisu dale zaustaviti. Prošao je dan i sledeći i još jedan i još mnogo njih u nizu, a ja nisam uspevala kao ranije da se podignem i nastavim dalje. Trudila sam se, silom skupljala svoje „ja“ i ponekad mi je uspevalo. U takvim danima sam pomišljala da se agonija završila, da sam se otrgla, pokrenula, ali bi uvek usledio novi pad, u momentima kad sam mislila da sam najjača. 

Pored svega, život nije mogao da me čeka. Kotrljao se kao i ranije, nametao mi sve više obaveza, očekivao da mu se pridružim na tom putu. Pokušavala sam... Tražila sam rešenje u dugim razgovorima sa prijateljima, čitala savete pametnijih, školovanijih, kopala po knjigama duhovnika i da, bilo je pomaka, ali kao zlom usudu, uvek sam se vraćala u svoj novi svet, ograđen suzama. Vrištala sam u sebi, da mi se vrati moj stari život, ono moje –ja-, kakvo takvo. Ipak smo se znali od rođenja. Bilo je teško, bilo je preteško. Najteže, odgovoriti na pitanja dušebrižnika, slučajna, namerna, otvorena, direktna.Preživeti sve savete , osuđivanja, pametovanja... 

Znate li onaj osećaj kad nemate glasa, kad prinesete hranu ustima, a ne možete da ih otvorite? Znate li za osećaj, kad vam se gadi i najomiljeniji slatkiš, u kom ste se koliko do juče bukvalno davili? Znate li za osećaj kad se trgnete iz jedva stečenog sna u tri sata preko noći i pored neverovatnog umora ne možete da zaspite? Znate li za strah, onaj pravi, kao da vas neko goni, obliveni ste znojem i srce vam udara kao ludo, a pri tome niko vas i ništa nije uznemirilo? Znate li kako je kad se panično plašite kontakta s ljudima? Znateli za suze? Ne one koje samo okvase lice, nego one nezaustavljive, koje u potocima jure svakodnevno. Ako ne znate, onda ste vrlo srećni. Baš tako! Pored svih nazovi problema, oko novca, dece, problema na poslu, na ulici, u redu za plaćanje računa...Verujte mi, ni ne slutite koliko ste srećni. 

U danima kada mi je bilo najteže, pomišljala sam da želim da me boli sve drugo. Ruke, glava, stomak, bilo šta, samo da ne boli duša. To je zapravo moja definicija depresije i razumeće je svako ko je prošao kroz isto. Oni, mnogo više srećni, neće verovati, a opet, ne želim im ni da se uvere. Depresija je mnogo više od običnog bola. Moju nisam uspela da pobedim sama. To sam shvatila nakon višemesečne borbe. Pored sve dobre volje najbližih prijatelja, sati i sati provedenih u razgovorima sa ljudima koji mi poznaju dušu, otišla sam lekaru. Uz najminimalniju terapiju, život je počeo da se menja. Na početku sam se plašila da ću biti neko drugi, a ja sam samo očajno želela da budem ona stara, sa svim manama i vrlinama. Najviše na svetu sam želela mir u duši. Da zaspim i prespavam dan, da uživam u hrani, redovnim obavezama, druženju, hobiju... Da živim jedan potpuno običan život, da se radujem novom danu. Promene su se dešavale korak po korak, lagano, ali prijale su mi. 

Danas, nakon svega, iza mene je mnogo, ispred mene još više. Nisam sasvim prevazišla, ali sam naučila kako da se borim. Naučila sam kako da sačuvam svoj svet, a da opet ostanem otvorena prema drugima. Naučila sam da ne treba slepo verovati, da treba promisliti, da tu dušu deteta, koju oduvek imam, moram da zauzdam u nekim momentima i sačuvam je samo za odabrane. Naučila sam da svet nije krojen po mojoj meri i da ga moram sama kreirati, tako da budem od koristi drugima, a sebi da ne budem na šteti. Naučila sam da kažem šta mi se ne sviđa. Zidovi, koje sam izgradila, nastali su od mojih ruševina i oni su mi odbrana, a ne tvrđava. U mojim očima pojavilo se neko novo nebo, plavetnije i vedrije... 

Ovo nije obična priča. Ne zamerite kad vidite nekog namrštenog, ili ako vam se, recimo, ne javi na ulici, oprostite, ne osuđujte. Ne pitajte ljude zašto su se naglo ugojili ili smršali. Ne kopajte po ranama, bolne su. Ako u nekom, vama bliskom, prepoznate sve ovo, ne ostavljajte ga, ne zamerajte mu, ne pritiskajte ga savetima da mora da se menja, da to nije ništa, da se zamara glupostima. Pružite mu samo ljubav, jer ona je osnova i budite tu, spremni za teške situacije. Ne odustajte od njega nikada. Taj rasejani čovek, ta uplakana žena, već sutra možete biti vi. Čuda se preko noći dešavaju. Depresija je hod po mraku, a do svetla je dalek put. Razmislite još jednom pre nego etiketirate nekog i pamtite reči Duška Radovića, da je “sreća mala, obična i neupadljiva. Proverite, možda ste već srećni“. Ja mogu dodati- čuvajte i negujte je.

foto: Internet

Comments

Popular Posts