Pismo čitateljke, br. 4

Dobar dan.
Zovem se Dušica.
Imam 57 godina.
Imam problem nepravde.

Živim u zgradi, evo, već 41 godinu na istoj adresi. Sva deca su odrasla pod mojim prozorom, danas ta deca imaju decu, neki i unuke. Nekada smo se poznavali. Dolazili su kod mene da traže vodu, da ostave loptu ili bicikl ako im roditelji nisu kod kuće ili nemaju ključ. Nisu svi imali babe i dede pa sam bila zlatna rezerva. Nije mi bilo teško, sve su to naša deca. Komšije su bliži rod nego familija, kojekude.

Deca su rasla, venčavala se i odlazila iz naše zgrade. Neki su otišli daleko, na druge kontinente, da nađu svoju budućnost. Neki se, iz ratova, nisu vratili. Mnogo dece pamti Dušica, mnogo. Vlasnici stanova su se menjali tako da, u zgradi od 7 spratova, sada jedva da znam desetak porodica koje su odavno tu. Doselio se neki čudan svet. Nije problem što nisu svratili da se upoznamo, ni što namrčeni prođu a ni "Dobar dan" ne umeju da kažu. Problem je što se ponašaju kao da su jedini na svetu.

Vrata od lifta ne zatvaraju. Ne osvrnu se da pogledaju da li je zatvoreno, baš ih briga da li je lift potreban još nekome. Lupaju vratima svojih stanova. Kotrljaju nameštaj, božeprosti, kao da se foteljama gađaju, tako se čuje iz njihovih stanova a mahom su podstanari. Kad je kućni savet, neće da se pojave jer nisu vlasnici, oni su samo podstanari. Kad prokišnjava krov, ne zanima ih jer su samo podstanari. Kad ne radi lift, ne interesuje ih jer su samo podstanari. Isto je i kad pukne cev, nema grejanja, ništa ih ne zanima jer nije njihovo. Kulturi su rekli zbogom, kad su došli iz "njihovog" u ovo naše. Tu im je stan a kad idu kući, dva dana se pakuju u auto.

Iznad mene je porodica koja je, bar dva meseca, imala građevinske radove u stanu. Nekad smo učili decu da se lopta ne tapka, po stanu. Ovima je to nepoznato. Valjda je u "njihovom" to neki običaj, da ideš po stanu i lupaš loptom. I na taj zvuk smo navikli. Kad sam ih videla sa štenetom retrivera, nije mi bilo dobro. Štene je, danas, odrastao pas. Voli da bude pored prozora i da laje na ulične pse. Ne ostanu mu dužni. Obzirom da ih jedna žena hrani baš pod našim prozorima, skupi ih se par i veselo laju. Moja spavaća soba je iznad. Spavanja nema.

Sa druge strane je stan u kome imaju tigrastog boksera. Gadan neki cuko, taj laje i danju i noću sa terase. Tu mi je dnevna soba. Kad pobegnem iz spavaće, zbog lajanja, dočeka me ovaj. Završni udar zadali su mi ovi iz stana ispod mene. Imaju pudlicu. Onu malu belu što laje ko kineska igračka. Uporno i dosadno. Stoji na prozoru i domunđava se sa ovim velikim, komšijskim i nateruje suze u oči onim avlijanerima. Neko se rodi kao pudlica, vode je na roze povodcu, kod vetrinara, na friziranje a neko život provede u parku, slobodan i bez povodca ali svoj.

Ovog leta, ne izlazimo danju jer pljušti kiša i pada led. Ne izlazimo predveče jer nas ubijaju komarci. Ne šetamo noću jer, po gradu, trče divlje svinje. Uglavnom, spavanja nema. Psi laju, na sve strane. Uredno plaćam sve poreze i dažbine za stan, tv taksu, struju, upravitelja. grejanje i ostalo.  Sad vas ja lepo pitam, poštovana redakcijo, da li postoji društvo za zaštitu ljudi koji bi da spavaju u svom stanu kad već ne mogu da se kreću po svom gradu?

U nadi, da moje pismo neće završiti u košu, sve vas pozdravljam. 

Foto: Internet/Pixabay