Um, drum i ostalo

Virus korona nam je svima pomutio planove i reorganizovao proleće. Kad strah (od virusa, od lečenja, od respiratora, od zaraze, od da li će biti plata itd.) ljudima okupira umove, postaju idealni kandidati za kojekakve koučinge sumnjivih stručnih kvalifikacija. Pri tome, ne mislim na školovane profesonalce čiju pomoć nije sramota ni potražiti ni platiti. Mislim na one vozdignute, duhovne i pročišćene, što su utripovali da su bogovi, tačnije boginje. Kako je pokazala moja amaterska statistika, od 10 objava na fejsbuku, 5 su pozivi u kojekakve grupe za manifestovanje i vibriranje. Nisam bila hrabra da istražujem kako se to vibrira. Obeshrabrila su me saznanja sa koliko nula piše se manifestovanje plus vibriranje. Možda ne bih obraćala pažnju da mi komšinica nije ispričala svoj slučaj. Pojavio joj se tako sponzorisani post, baš u trenutku kada "joj je trebalo da pronađe unutrašnji mir". Hajde dobro, svakome povremeno trebaju putokazi na putu u sebe, to sam tako razumela. Ka...

Nedeljno pre podne. Vreme kada muškarci ne prave razliku koji je dan i kada žene kuvaju bar tri jela za naredne dane, feniraju se, sređuju nokte. Nekada je to bio termin za učenje, za završavanje svega nagomilanog tokom predhodne nedelje da bi se novonastale obaveze popele na listu. Mila je bila kod tate i njegove nove žene. Ako se sećate, one što joj je venčanica ličila na ulupano belance. Fina je žena, kaže moja Mila. Voli da vikendom ode kod njih. Kaže i da ona pravi palačinke bolje od mojih, što je nemoguće ali hajde, ostaviću Ego po strani. Ako je detetu lepo i voli da ode kod njih, neću joj stajati na putu. Dovoljno je velika da ume da bira i odlučuje o svom odnosu sa ocem. To, što smo on i ja razvedeni, ne sme da utiče na njihov odnos. Nova žena se fino uklopila iako je bila vegeterijanka a Milorad i Mila zadrti mesojedi. Sve vredne domaćice do 10h bi već obavile kupovinu i pijacu pa se dočepale usisivača i hemije za glancanje kuće. Mene je spopala takva mrza da nisam...

Jovana je vrebala pravi trenutak, kada da ocu saopšti da je trudna.  Bila je na drugoj godini medicinskog fakulteta. Nije baš bila student generacije a nije ni imala takve ambicije. Puno smo razgovarale. I tome kako da kaže tati (kao da već ne zna, od Anite), šta da radi sa studijama, šta i kako dalje jer će, njihova beba, svima da nam unese radost ali i tumbanje rasporeda. Cvetala je od radosti. Đole je radio ali i puno pomagao svojima. Na moje pitanje, kako vidi njih troje u narednoj godini, odgovor je bio da želi da svi rastu u sremačkom selu ravnom, kod Đoletovih. Imaju veliku kuću, dvorište, sve uslove da jedna mlada porodica zdravo raste. Obećala sam da ću da pričam sa Žarkom o svemu, da ona treba da brine o sebi, trudnoći i Đoletu a mi smo tu za sve ostalo. Žarko je bio vrlo uzbuđen. Ćerka jedinica je trudna! Dogovorili smo se da deca i Đoletovi dođu u subotu na ručak. Od utorka je smišljao meni. Da li da kuvam sarme, da li mora sve redom, meze pa hladno predjelo pa...

Narednih dana, moj muž je bio istraumiran saznanjem da će da postane deda. Nemam ideju šta je očekivao, da ga Jovana pozove i pita da li mu odgovara da postane deda ili da odlože na par godina, dok ne bude spreman? Ili mu, bar, ne porastu uši na odgovarajući format. "I, šta mi sada treba da radimo?", - pitao me je Žarko. Vidno uznemiren. "Mi treba da doručkujemo. A vi?", - pokušala sam da mu skrenem misli. "Sanja, ozbiljno te pitam. Šta mi sada treba da radimo?" Nisam se šalila, za doručak. Nismo mi napravili bebu i treba da čekamo da se deca jave, objave i traže pomoć ukoliko im treba. Ja sam za to da se mladima ne mešamo u život čak ni kada to od nas očekuju. Nije lak teret odgovornosti, jesu mladi ali ako umeju da prave bebu umeju i da nose ceo paket. "Da krečimo?", - pitao me je, musav od ajvara i uštipaka. "Što mi da krečimo, srećo?", - odgovorih, musava od džema i uštipaka. "Ženo, da li ti umeš da krečiš?...

Virus hara globalno, ništa sporno. Peremo ruke i ne duvamo jedni u druge, sve ok. Čekamo da prođe i radimo šta je do nas. Pokušavam ćerki da objasnim šta je vanredno stanje. Hvatam sebe kako koren priče postavljam u doba bonova za šećer-kafu-ulje-deterdžent, nemanja svega prvi put u mom životu. Prvi susreti sa praznim radnjama, redovima, čekanjem da kupiš nešto što ti realno ne treba ali eto, možda dođe još gore vreme pa ti zatreba baš ta flaša ulja da ti spasi život. Nova tura, nova avantura, hiper inflacija, opet nigde ničega, redovi, prazni rafovi. Prvo u nepovrat sjebano proleće 1991., kad je počeo rat u Hrvatskoj baš kad sam bila u vozu za Sarajevo. Povratak sa mora, tog leta, 11 gostiju iz Hrvatske, krevet nisam videla ni kad dođem iz noćne smene u pekari jer je trebao vagon para da se svi nahranimo. Zatim rat u Bosni, hajde, manje sam osetila ali najava bombardovanja... Te neće to nas, te ne mogu nam ništa, te šta se plašite. Radnje oglodane. Moja porodica, naravno, ...

Anita, Žarkova prva žena, živela je u Zagrebu. Njen drugi muž, dr Kruno, svim silama se trudio da joj ispunjava želje. Anita je bila razmažena bogatašica, ako mene pitate. Sa njihovom zajedničkom ćerkom, Jovanom, imala je kontakt samo kad bi htela da odvoji neki minut svog dragocenog vremena. Jovana je tako odrasla. Nikada se nisam trudila da joj budem druga majka. U mene je imala poverenje, kao da sam joj tetka. Ne baš prva na listi poziva, u slučajevima drame ali dovoljno bliska da možemo o svemu da pričamo. Jovana i Đole su dugo bili u vezi, još sa početka njenih studija. U to vreme, Žarko i ona su se doselili u Beograd, kod mene i moje Mile. Deca su porasla zajedno, kao dobre drugarice. Od kada je Jovana otišla da živi kod Đoleta, retko smo ih viđali. I dalje su dolazili kod nas na lazanje. To je bio siguran način da, bar jednom mesečno, ručamo nas petoro zajedno. Moja Mila je cvetala od sreće kad god bi Jovana došla kod nas. Ovog meseca, plan smo morali da promenimo jer je An...

Za Osmi mart, sebi želim da poklonim ravnopravnost sa muškarcima. Da mogu, jednog dana, dva dana da ne vučem torbe i kese iz prodavnice. Da mogu da ostavim mokar peškir u kupatilu pa ne razmišljam čime ću da neutrališem miris buđi. Da mogu da otvorim frižider i pronađem punu šerpu graška sa noklicama. Da mogu da dođem kući i da me čekaju vruće pohovane šnicle i supa sa griz knedlama, kao pamuk mekim. Da mogu da idem na depilaciju i čupanje obrva često kao i oni. Da mogu da hrčem uz tv i svi, u kući, da šapuću da me ne bi probudili. Da mi čiste gaće rastu u ormaru, godinama već. Da zaboravljam kesu sa đubretom, uredno spakovanu pored izlaznih vrata, da je ne primetim ni kad se sapletemo jedna o drugu. Da ne moram da idem na roditeljske sastanke jer tamo pričaju stalno isto, u svakoj generaciji, kao da puštaju snimak. Da mogu da kasnim na školsku priredbu jer, jebiga, saobraćaj... Da me razredna ne zove jer se, đačka sranja, peglaju sa mamama i "Obećavam, neće se pon...

Volim kad odem do zgrade u kojoj moj muž radi a on je na poslu. Kao blesava, stojim preko puta kapije i čekam ga. To je moja neopisiva radost. Portiri već navikli, vide neku ludu koja se trese od sreće kad njen čovek naiđe. Priznajem, nekad odem samo da bih ga poljubila. Iako mu to pravi probleme, jer ne može uvek da izađe, ja umrem od sreće svaki put. Preko puta je kafić sa odličnom kafom. Beše subota, čekala sam ga pre njegovog odlaska na posao. U međuvremenu, pola Beograda sam prošetala, tresla me jeza, bila sam na kafi sa prijateljicama a i završila nabavku na pijaci. Bundeva je jedna prilično velika... bundeva... i komad od 2 kg je toliki da sam ga utrpala u ranac, fino ušuškala u pola kile spanaća. Normalne žene nose fine tašnice a ja, kao na front da idem. Imam i ja šminku, kao te dame ali imam i 250 gr ključeva raznih, švajcarski nožić i još bar 200 grama šarenih privezaka za ključeve. Svaki je draga uspomena. Nije mi problem da pobacam ormare, garderobu, knjige ali se o...