Priče iz drugog braka XII

Jovana je vrebala pravi trenutak, kada da ocu saopšti da je trudna. 

Bila je na drugoj godini medicinskog fakulteta. Nije baš bila student generacije a nije ni imala takve ambicije. Puno smo razgovarale. I tome kako da kaže tati (kao da već ne zna, od Anite), šta da radi sa studijama, šta i kako dalje jer će, njihova beba, svima da nam unese radost ali i tumbanje rasporeda.

Cvetala je od radosti. Đole je radio ali i puno pomagao svojima. Na moje pitanje, kako vidi njih troje u narednoj godini, odgovor je bio da želi da svi rastu u sremačkom selu ravnom, kod Đoletovih. Imaju veliku kuću, dvorište, sve uslove da jedna mlada porodica zdravo raste. Obećala sam da ću da pričam sa Žarkom o svemu, da ona treba da brine o sebi, trudnoći i Đoletu a mi smo tu za sve ostalo.

Žarko je bio vrlo uzbuđen. Ćerka jedinica je trudna! Dogovorili smo se da deca i Đoletovi dođu u subotu na ručak. Od utorka je smišljao meni. Da li da kuvam sarme, da li mora sve redom, meze pa hladno predjelo pa toplo pa supa... Ili da poruči ribu u ribarnici? Šta ako krene da peče skuše u rerni, zasmrdi ceo stan i još pola opštine pride? Tri dana je prepravljao spiskove za nabavku. 

Jovana mu je davala suptilne signale, u njihovim dugim razgovorima. Moj mili muž, deda u najavi, insistirao je da za ručak bude riba "jer trudnice treba da jedu puno ribe, to je laka hrana". Trebalo je upotrebiti sve znane veštine pregovaranja sa teroristima da se Žarko ubedi u proverenu informaciju da mesari iz Srema nisu baš ljubitelji plodova mora, više su za plodove tora. Tu se upetljao i Đoletov tata, da će on da donese meso a mi da napravimo salatu. Dobrooo... A jedno tri torte, je li Sanja, da li će nam tri torte biti dovoljne? Aman, srce moje, nećemo vojsku da dočekujemo nego da ručamo sa ljudima!

Bila sam zajednički imenilac za sve tri ekipe. Vešto sam balansirala informacijama, šta ko treba da čuje a šta ne, da se niko ne uvredi a da svi budu uvaženi. Ozbiljan posao, skroz. Žarko je ustao u 5h, da ne okasni na pijacu, dok još ima ribe. Jedva ga vratih u krevet, sreća pa znam oprobane fore. Gosti dolaze u podne, imamo vremena vola na ražnju da ispečemo a ne praseći butić. Da li da pominjem da ga je Đoletov otac dobacio do Đoleta na posao, on meni na posao, butić je napravio dobru kilometražu na putu ka mojoj tepsiji? Naravno, moglo je to i jednostavnije ali je drugi deda insistirao jer "za njegovu snajku mora da bude najbolje i najsvežije meso". 

Žarko je bio izuzetno nervozan. Mila je ustala neočekivano rano, da ispegla kosu a ne da pomogne oko ručka i dočeka gostiju. Đoletova mama je navikla svu našu decu na fantastične domaće kobaje i, kad god bismo pomenuli susret sa njima, svi smo jedva čekali. Žarko je dva sata bio na pijaci. Za to vreme sam završila skoro sve poslove po kući. Mogao je da izvrši inspekciju i odobri da fešta počne. Jovana i Đole su prvi stigli. Đole se znojio i trčao u toalet, na smenu sa Jovanom kojoj su krenule mučnine. Žarko je video njihov auto ispred zgrade i u stan utrčao kao mladić a ne deda. 

"Gde je tatina ljubimica?", - vikao je sa vrata, noseći buket roze ruža.

Ljubimica je izbauljala iz toaleta, zelena u licu jer trudničke mučnine umeju da budu baš naporne. Skočila mu je oko vrata. Kako je osetila miris ruža, vratila se u toalet. 

Žarko je bio pred nervnim slomom.

"Sanja... Mene moje dete više ne voli. Ovaj mali ju je potpuno omađijao".

O, srce moje osetljivo, pa voli te nego je sada preče da se izriga.

Utom su stigli i Đoletovi, taman kada sam završila pravljenje salate u gigantskoj činiji. Sa vrata je krenulo ljubljenje i grljenje a Đoletov otac je nosio ogroman buket cveća. Onog momenta kad je prišao Jovani, ova se izbečila i opet trk u toalet. Mila se najviše obradovala buketu od suvih kobasica, koji je donela Đoletova mama. Ne znam koji je njihov recept, ali bolje kobaje nikad nismo jeli. Svi brzo sedoše za sto. Dok sam išla po meze, krajem uha sam čula da se i Đoletov otac čudio što ga je Jovana tako ignorisala. Jedva čekam da stigne beba, sve da joj ovo pričam. Mila je spustila kobasice po sred stola, kao ikebanu, baš pored vangle salate koju sam, sasvim slučajno, tu spustila kad su gosti zvonili. Dok sam se bavila Jovanom, koja je dušu izvrnula od mučnine, moji gosti dohvatiše kobasice i salatu iz plastične vangle, onako, bez 'leba. 

Kad smo se Jovana i ja vratile ѕа sto, Žarko je pozeleneo u licu i samo nestao. Kako se on vratio, tako ga je Đole zamenio. Nismo mogli da sastavimo pet minuta da smo svi za stolom, neverovatno, kao da su se svi bunika najeli. Negde pri dnu vangle sa salatom, Đole je ustao, sa namerom da nam nešto kaže. 

"Dragi svi...."

I tu je bio prekid filma.

Srušio se pored stola, kao da mu je neko izmakao svet ispod nogu. Hajde šećer i vodu, diži čoveka. Sreća pa je naš budući zet kao od brega odvaljen, da dvoje odraslih ne mogu da ga podignu. Mašio se za džep, njegova majka je vrisnula "Iju!", kad je počeo monolog koliko on voli Jovanu, koliko se divno slažu, objavio nam da čekaju bebu. Jovana se tresla i stezala me za ruku neverovatnom snagom. Valjda je ošinuo adrenalin pa je dobila nadljudsku moć drobljenja kostiju moje šake. Kao što je i bilo planirano (ali da niko ne zna, naravno), kao koordinatorka tri ekipe, pustila sam CD sa pesmama koje oni vole i Đole je izvadio kutijicu sa prstenom, došao do Jovane i pitao je da se uda za njega. Jovana je bila jako uzbuđena. Tresle su joj se ruke dok je otvarala kutijicu... U kojoj nije bilo ničega!

"Gde je prsten?", zavapio je mladoženja.

Stvarno, gde je prsten? Svi se bacismo pod sto, da nije ispao kad se Đole sručio? Bilo je to previše uzbuđenja za sve nas. Prepipali smo jedni drugima noge, tepih, ispod tepiha, sve do zidova dnevne sobe. Mogu samo da zamislim Milinu facu kada je ušla u sobu, videla nam guzice kako vire ispod stola i rekla "Da li je to neki svadbeni običaj?" i zavukla se pod sto.

Na ruci joj primetih prsten.

"Odakle ti to?", šaputala sam.

"Dao mi Đole pre jedno pola sata, zvala me je Maša i zaboravila sam da mu vratim. Da li je to sad problem?", dete se zbunilo.

Ma jok, gde problem, baš je super što svi bauljamo ispod stola...

"Brzo to skidaj i ćuti",  rekoh.

Ustala sam i zvanično objavila: "Evo ga, neverovatno kako je odleteo skoro pod trosed, ccc!"

Svi su kolutali očima, valjda im se stužilo od onih kobasica i salate bez 'leba.

Verila se deca, konačno!

Jovana je još bar tri puta išla do toaleta.

Žarko je bio van sebe, od sreće.

Đoletovi su grlili i ljubili sina i snajku.

Mila i ja smo se zagrlile. "Ovako ćemo i tebe da udajemo, samo bez zavlačenja pod astal", rekla sam i poljubila je u kosicu. I moja beba je porasla. Godine zaista prolete.

Torta, kafa, priči nikad kraja a gosti su se spremali za razlaz. Đoletovoj mami je skočio pritisak, od uzbuđenja, ocu se prispavalo posle drugog piva, Jovana i Đole su jedva čekali da odu u svoj mali iznajmljeni stan. Izljubismo se svi, osim Žarka. Čulo se neko čangrljanje iz kuhinje a on je izašao kad su gosti već ulazili u lift.

"Ostalo pečenje u rerni", - reče.

"Ostalo", - rekoh.

"A znaš kakva je kožica, prste da poližeš...."

Tako smo nas troje obrnuli drugi krug ručka.

Neverovatno koliko se ogladni od ovih uzbuđenja.

foto: Internet