Nedelja u doba korone

Virus hara globalno, ništa sporno.

Peremo ruke i ne duvamo jedni u druge, sve ok.

Čekamo da prođe i radimo šta je do nas.

Pokušavam ćerki da objasnim šta je vanredno stanje. Hvatam sebe kako koren priče postavljam u doba bonova za šećer-kafu-ulje-deterdžent, nemanja svega prvi put u mom životu. Prvi susreti sa praznim radnjama, redovima, čekanjem da kupiš nešto što ti realno ne treba ali eto, možda dođe još gore vreme pa ti zatreba baš ta flaša ulja da ti spasi život. Nova tura, nova avantura, hiper inflacija, opet nigde ničega, redovi, prazni rafovi. Prvo u nepovrat sjebano proleće 1991., kad je počeo rat u Hrvatskoj baš kad sam bila u vozu za Sarajevo. Povratak sa mora, tog leta, 11 gostiju iz Hrvatske, krevet nisam videla ni kad dođem iz noćne smene u pekari jer je trebao vagon para da se svi nahranimo.

Zatim rat u Bosni, hajde, manje sam osetila ali najava bombardovanja... Te neće to nas, te ne mogu nam ništa, te šta se plašite. Radnje oglodane. Moja porodica, naravno, u fazonu da je sve pod kontrolom. Na TV je počeo film "Bitka na Neretvi", baš kad su zagrmele prve bombe. Prosrasmo se kolektivno. Prvi dan, prva noć, prva nedelja, zlo nije prošlo baš kako smo planirali. Vozila sam bajs do padanja u nesvest, od umora, samo da bih noću spavala i ne slušala ni vesti ni PVO sa brda iznad zgrade. Nisam dala to proleće nevidljivom neprijatelju. Bombe su letele, sa neba, moja porodica je pokušavala da se sačuva i to zdravim humorom. Na svoj račun, naravno. Nije bilo ni namirnica ni struje, često ni vode. Preživesmo i to. Danas, kada sam pokušala da ćerki objasnim kako, nisam imala odgovor. Dete zbunjeno masom informacija (i tačnih i netačnih), umorno od stresa i pritiska predstojećeg maturskog ispita, izbora haljine i zanimanja za ubuduće.

Ne znam kako smo savlađivali dosadašnje slične drame. Ne sećam se. Mozak je sve sakrio, arhivirao, da nikad više ne pomislim na to ali eto, ta korona mi je pokrenula sive ćelije. Objasnih detetu da je gadno kad ti se, prvi put u životu, dešava vanredno stanje. A što vojska na ulice, mama? Zato što ima neozbiljnih, koji ne poštuju pravila pa da ih ispraše ako je neophodno. A šta ćemo da jedemo? Nemam pojma... Šta god da kupimo, u frižider neće stati. Bitno je da se ne pravimo pametne i da se čuvamo, koliko god umemo i možemo. A šta ćemo da radimo? Glavno je pitanje... Da li će biti Interneta? Ne znam, dok ga ima, gledaćemo filmove i radićemo sve ono što inače nemamo kada. Sredićemo ormare više puta, opraćemo prozore detaljno, uglancaćemo podove i smejaćemo se puno. A što puno, mama? Zato što je zdrav humor mnogo važan i videćeš to prvog dana, kada krene vanredno stanje.

Jutros uđoh u radnju. Red 50m, ostalo je par konzervi ananasa i kasirkine veštačke trepavice, sve ostalo su ljudi pokupovali. Izborih se za paket zamrznutog peciva. dolazi vreme kada će najbolja zaliha biti lično salo. Mršavi neka se češu a ja ne moram. Usaglasile smo se da ćemo onako kako moramo a, u međuvremenu, samo veselo i bez nervoze. Dok čekam zvaničnu informaciju o vanrednom stanju ili ne, razmišljam da li da brijem noge i da li da kuvam nešto za sutra? Ako bude vanredno, ostajem kod kuće pa ne moram ništa danas. 

Vreme, do tada, ću da iskoristim da pronađem svoju svesku sa receptima za vanredne okolnosti. Inflacijski kolač koji počinje sa "4 jajeta, ako imaš....", drnč od praziluka i pirinča, neka čuda koja su nas održala na nogama kad je već bilo teško živeti i boriti se protiv nevidljivog neprijatelja. Život na planeti se zaustavlja, lagano i svakog dana po malo. Stres zbog žurbe prestaje, nema gužvi u saobraćaju, Srbija prelazi u stondirani mod i čeka famozno saopštenje kako ćemo od sutra. Onako kako moramo... Kako je bezbedno za svakog od nas, sa najvećom brigom kako pomoći starim roditeljima, u drugom delu grada. 

Kakogod, svetu treba zdravog smeha i humora, empatije, isto koliko i dezinfekcionih sredstava i maski za lica. Ne znam kako je kad napada živ neprijatelj. Znam samo da sam umorna od ovih nevidljivih, protiv kojih sam nemoćna dalje od nivoa lične odgovornosti i zaštite. Zdrav razum i ono što svi moramo, svako da brine o sebi, najbolje što ume. Planeta i dalje rotira oko Sunca, samo se suludi ritam, po kome smo živeli do pre par dana, zaustavlja, bez kompromisa. Možda je ovakav virus dobar razlog da razmislimo kuda smo žurili do sada. Proleće je otkazano zbog korone. Za dalje, ostaje samo da peremo ruke, radimo najbolje što možemo i nadamo se da neće da da emituju film  "Bitka na Neretvi".

foto: Internet