Priče iz drugog braka XIII

Nedeljno pre podne.

Vreme kada muškarci ne prave razliku koji je dan i kada žene kuvaju bar tri jela za naredne dane, feniraju se, sređuju nokte. Nekada je to bio termin za učenje, za završavanje svega nagomilanog tokom predhodne nedelje da bi se novonastale obaveze popele na listu.

Mila je bila kod tate i njegove nove žene. Ako se sećate, one što joj je venčanica ličila na ulupano belance. Fina je žena, kaže moja Mila. Voli da vikendom ode kod njih. Kaže i da ona pravi palačinke bolje od mojih, što je nemoguće ali hajde, ostaviću Ego po strani. Ako je detetu lepo i voli da ode kod njih, neću joj stajati na putu. Dovoljno je velika da ume da bira i odlučuje o svom odnosu sa ocem. To, što smo on i ja razvedeni, ne sme da utiče na njihov odnos. Nova žena se fino uklopila iako je bila vegeterijanka a Milorad i Mila zadrti mesojedi.

Sve vredne domaćice do 10h bi već obavile kupovinu i pijacu pa se dočepale usisivača i hemije za glancanje kuće. Mene je spopala takva mrza da nisam mogla da odem do kupatila. Razvlačila sam se po krevetu kao malo dete. Za razliku od mene, Žarko voli da ide na pijacu. Mene nervira gužva, ne znam gde mi je spisak, zaboravim po šta sam došla pa kupim deset drugih stvari koje iduće subote bacim, da bih napravila mesta za novu turu. On je sistematičan i jednostavno voli. Ja moram i ne volim. U glavi sam vrtela ideje šta da kuvam za naredne dane, da li ima dovoljno deterdženta, da li da perem zavese danas ili nikad, prozore isto. Nije mi se spavalo. Samo nisam imala želju za više od disanja. Ipak, red mora da se zna. Naterah se da ustanem. Od svega što sam zamislila, u fokusu mi je bio samo krevet.

"Ljubavi, da odemo do pijace?", - pitao me je muž. Blam živi da mu kažem da ne mogu da se pomerim. Kao da su mi ruke, noge i uši bile tananim končićima povezane sa telom i, svakim mojim pomeranjem, končić je bio sve slabiji. Neka tromost i bezvoljnost, ma, užasna mrza.

"Ne mogu", rekla sam i opet počela da tonem u san.

Zabrinuo se. To ne liči na mene. Za par sekundi sam počela da sanjam, kao da danima nisam spavala.

"Sanja, da li si dobro?"

"Da, ljubavi, samo mi se strašno spava. Jel znaš da je princeza otišla u Meksiko a grašak i šnicle..."

Gotovo, zaspala sam opet, u fotelji.

Kaže da je razmišljao da li da me polije kofom hladne vode ili da zove hitnu pomoć. Ovakvo moje stanje nije bilo normalno. Otišao je do pijace i vratio se za pola sata. Za njega, to je velika žrtva. Na pijacu se ne ide bez investiranja bar dva sata nedeljnog prepodneva. Bila sam začarana u krevetu. Kaže da sam se povremeno budila i prespavala bezmalo 15 sati. Naravno da nisam čula telefon kada je Mila zvala da hitno dođemo. Nisam reagovala na buđenje, odmahnula sam rukom i nastavila da hrčem kao medvedica u decembru. Tek kad je rekao "Ona se isekla i moramo hitno da idemo", skočila sam i za 5 sekudni bila budna i spremna. Lagano uspaničena, tražila sam levu patiku i uzela sprej protiv buba da poprskam kao dezodorans.

"Stani, smiri se, kaže da je izleteo nož kad je pokušavala da razdvoji dve zaleđene sarme....", - pokušao je da me smiri. Đavola, moje dete je u pitanju, stigla sam do auta pre njega. Iako sam sebi obećala da više nikad neću da priđem zgradi gde živi Milorad, situacija me je demantovala. Mila je otvorila vrata i bacila mi se u naručje. Kad se nisam onesvestila... Očekivala sam gejzir krvi iz njene ruke a detetu ništa. Ćoškom oka spazih neku malu ženu kako leži na podu, podvezane krvave ruke.

"Ja sam....", - rekla je i onesvestila se.

"Mama, ja sam u seriji gledala kako podvežu ruku koja krvari, sama sam pocepala stolnjak..."

Žarko me je pogledao i, iste sekunde, podigao je kao Palčicu, prebacio preko ramena i dobacio mi ključ od njegovog auta. Mila je ostala u stanu jer nismo pronašli ključ, njen tata je hitno morao do pozorišta a incident se desio iznenada. Pogledala sam u Žarka i Palčicu na njegovom ramenu. Ako ja sad treba da vozim ovaj njegov auto, pa ubiću se namrtvo. Jedva gledam koliko mi se spava a ja ne umem da ga vozim. Navikla sam na onaj moj krš za koji je potrebna snaga i veština kamiondžije. Ubacio je Palčicu pozadi, seo do nje, pokušavao da je održi u svesnom stanju jer se par puta gubila. Ja sam pokušavala da pokrenem auto a svemir mi se vrteo u glavi. Posle par minuta mog neuspešnog pritiskanja dugmića i pokušaja da poletimo, Žarko me je gurnuo na suvozačko mesto i seo da vozi.

"Pa, čekaj, mora neko da sedi pored ove, stani da pređem pozadi", - rekla sam glasom kao one pametne glumice u policijskim serijama.

"Nemamo vremena, pređi preko sedišta", - rekao je i dao gas tako da sam se zalepila za sedište. Fakat je ova krvarila ali baš toliko da žurim zbog žene svog bivšeg muža...

Da ne dužim, dovezli smo se do Urgentnog centra, opet je podigao i otrčao do ulaza, stavio je na kolica i ufurao kao oslobodilačka brigada. Trčala sam za njima jedva, u onoj gužvi sam obula ćerkine patike koje su trčale zamnom. Na prijemu je bio hit. Kako se gospođa zove? Nemamo pojma. Kako se preziva? Ne znamo. Znam da je zadržala svoje prezime kad se udala za mog bivšeg muža, rekoh.

Pogleda me onaj tehničar na šalteru:

"Da li vi poznajete ovu ženu ili je N.N. lice?", - i on je bio zbunjen.

"Ma... Ne poznajem je, ona je nova žena mog bivšeg muža i pokušavala je da razdvoji zaleđene sarme, tako mi je rekla moja ćerka koja je bila kod njih i trebala da jede te sarme...", lupetala sam za sve pare, opalio me adrenalin i ko zna šta sam sve još rekla.

Primili su je kao N.N. lice, morali smo da dajemo izjavu policiji. Ne razumem zašto su me gledali kao da sam pokušala da je ubijem zaleđenim sarmama. To, što je nova žena mog bivšeg muža, nije imalo nikakve veze. Posekla se, krvari, treba joj pomoć i to je sve. Uštopali su je uspešno, razbudila se skroz a meni se sve mutilo u glavi. U pravo vreme, pojavio se i Milorad. Dame i gospodo u Urgentnom, naša mala pozorišna trupa tu je da vas zabavi. Ovo je moj sadašnji muž, ovaj pored je moj bivši muž, ovo je sadašnja žena mog bivšeg muža a krv je pala oko zaleđenih sarmi...

Žarko je prvi pružio ruku a Milorad se skupio, kao čvarak. Ni da ga zagrlim ni da ga ne zagrlim, lepo nisam školovana šta se radi u takvim situacijama. Ona uštopana je samo prevrtala očima, kao da će opet da zakovrne. I ona je zahvaljivala Žarku, sve zajedno kao drama jednočinka. Kada smo se svi svima zahvalili, svi se unakrsno upoznali (i dalje ne znam da li se ona zove Ivana ili Živana, svega mi), Milorad nas je pozvao da dođemo kod njih na ručak. Kaže, niko ne pravi kinou i maslačak kao njegova žena a ona se, mukica, postide. 

"Nismo gladni, samo vi odmarajte i javite kada da dođem po Milu", - moj divni muž je spasao situaciju. Ta kinoa, je ne znam da li se to jede  kašikom ili maže na hleb. 

Produžili smo našoj kući. Više mi se nije spavalo. Srce mi se raspadalo od ponosa na čoveka sa kojim želim da ostarim. A on... Na tacni je doneo hleb i paštetu. Ručali smo na trosedu, zagrljeni, nikada slađe. Moj muž, moj heroj. Čak i kad se spašava život nove žene mog bivšeg muža. Još će da ispadne da nam je ona rod nekakav. Sreća pa smo svi venčani inače bi Milorad već izleteo sa idejom da se okumimo. Samo to još nismo nikad...

foto: Pixabay/Internet