Um, drum i ostalo

Žarko je postao full time deda. Posao, pa kod Jovane, dolazio je kući kasno uveče. Nije mi to prijalo. Ja sam žena kojoj treba muž više od onoga kada njemu odgovara i kada ima vremena. Od kada su stigle bebe, moj čovek se promenio. Nekud je iščezla ona neverovatna lakoća našeg postojanja i u dobru i u zlu. Bio je ili odsutan ili zatrpan poslom. Kada je bio pored mene, statirao je kao Mile u kukuruzu, čekajući kombajn. Optimista u meni se tešio da je sve u redu, da mu se život značajno promenio, da su to velike promene... Pronalazila sam opravdanja a baš ih i nije bilo. OK, promene ali gde sam tu ja? Menjaj se, to je tvoje pravo ali nemoj da nestaješ od mene jer će da nastane jedna jako velika i neugodna praznina koja će sve da nas proguta. Po kući je radio kao robot. Ćutao je, huktao i puktao kao jež na uzbrdici. Na moje "Šta ti je?" tradicionalni odgovor je bio "Nije mi ništa". Sve je bilo podnošljivo do momenta kad više nisam htela da podnosim a da ne znam šta da ...

U roku od 48 sati, na vratima nam je bila Anita. Tradicionalno, u oblaku parfema, na štiklicama i sa plastičnim osmehom. Pored nje se šćućurio dr Kruno. Ona je postajala sve mlađa a on sve stariji. Obradovah se da su došli da vide Jovanu, Đoleta, bebe. Kaže Anitica, došli su po neki deo za džip, u Zagrebu mora da se čeka mesec dana a ona je "samo malo udarila u stubić i to je tak prsnulo". Zapitah se da li je uopšte primetila da se njena ćerka porodila? Naravno, Kruno i ja smo tu bili samo fikusi. Žarko je bio u kupovini, sa zetom. Niti su se ovi najavili, niti sam znala da dolaze i zašto baš kod nas? Bivši supružnici nisu rođaci pa da nastave da se druže posle razvoda. U redu, roditelji su svojoj deci ali baš da idu na vrata jedni kod drugih... Ni normalno ni očekivano. Posebno ne na vratima moga stana. Mogla sam i ja da ne budem tu. Mogla sam i da se pravim da nisam tu. Ne znam koliko je moj muž svestan da sam ja jedna mega fina žena koja ne mora ni da trpi ni da služi njeg...

Dan sam provela ne snađena. Kao da je život prolazio mimo mene. Žarko je bio izbezumljen saznanjem da će stvarno da postane deda. Ništa bolji nije bio ni Đole. Njih dvojica su sedeli u automobilu, parkirani blizu bolnice. Na moje pitanje šta će tu, odgovor je bio "Nemaš ti pojma, ovo su muške stvari, moramo da budemo blizu ako nešto pođe po zlu". Shvatih da je najbolje da gledam svoja posla. Nije Jovana moje dete, naravno da ne razumem. To, što sam kroz porođaj prošla a njih dvojica nisu, nije me kvalifikovalo da im se pridružim. Otišla sam do tržnog centra, sam bog zna zašto. Ne volim takve objekte. Kupila sam simpatičan žuti kompletić za bebu i produžila da šetam. Za čudo, nije bilo gužve. Sretoh bivšu koleginicu sa kojom sam popila kafu. Telefon mi je bio pri ruci ali sam bila opuštena. Momci su tamo. Ja sam na drugoj liniji odbrane. Bio je to njihov dan. Kao na dugme, oko 21h, u tržni centar je ušlo bar hiljadu ljudi. Ne znam gde su se krili do tada, iako se bližilo vreme...