Um, drum i ostalo

Žarko je krenuo na put, do Danke. Bio je odmoran i dobro raspoložen. Nisam htela da idem sa njim. Prosto, postoje momenti kada je prepoznatljiva nečija potreba da bude sam par dana. Neka se brat i sestra ispričaju, bez mene. Znam koliko je važno biti sam onda kad srce to traži. Krenuo je ujutru, pre gužve na drumu. Spakovala sam mu galete, za usput, znam da sam neće nigde da stane. Volim da zna da brinem o njemu. Volim njega, volim sve njegovo, čak i njegove loše odluke. Skoro se naljutio, kad sam mu dala smotuljak sa galetama. Računam, dug je put, valjaće mu, možda bude neki zastoj a on je baš nervozan kada je gladan. Nema telefoniranja tokom vožnje. Sve je OK, on je krenuo put Crne Gore a ja do pijace. Dan je odmicao svojim tempom. Iskoristiću vreme kada nije tu, da poradim one dosadne kućne poslove. Nije da ne mogu kad smo svi kod kuće ali lakše mi je ovako. Bar ne brinem šta ću da bacim. Moj čovek je alergičan na bacanje. Sve može da zatreba jednog dana, samo nikako da dođe taj dan...

U vreme setve i žetve moj dragi muž se potpuno preda poslu. Neko bi rekao da je na moru jer pocrni baš lepo a on na njivi provede i jutro i dan i dočeka veče. Jeste da boja bude do oboda majice i rukava ali nema veze, komšije i dalje misle da je to morska farba. Jednog od tih dana, kada je neprestano na poslu, odlučila sam da budem domaćica za primer. Kućni pauk se širi u ćošku plafona naše spavaće sobe. Sve danas ću, sutra ću, dođe i njegov sudnji dan.  Ne volim kućne poslove. Mrzim kućne poslove. Nikad od mene neće biti domaćica mojih godina. I dalje se užasavam peglanja i usisivača, pranje sudova odradi mašina ali ovo što iziskuje moj rad me duboko iritira. Naravno da samo tražim razloge za odlaganje. Uz poslednji srk kafe iz šolje i poslednji dim cigarete, lenjo sam ustala, kao na robiju da idem a ne da ganjam pauka i skidam paučinu. Dobro... Samo ću da bacim pogled na telefon, da slučajno nema nešto jako bitno, kad ono... Sija se neka poruka! Iju! Volim te nepoznate kontakte. ...

Put ka najbližoj prodavnici vodi po sred ulice jer su automobili na trotoaru. Nervozni vozač mi trubi iza leđa. Naravno da se sklanjam sa jedinog dela trotoara bez parkiranih vozila. Naravno da sve pripada bahatima, jačima, drčnijima. Pred prodavnicom trojica odraslih muškaraca. Između 40 i 50 godina. Trbušići pozamašni. Jedino što ih razlikuje je što je jedan u bermudama i majici, drugi u odelu i roze košulji, treći u trenerci koja mu visi do ispod dupeta a majica mu se odavno smanjila, kad je pupa narasla. Ćute i drže konzerve piva. Trenutak... Skoro svečan a opet, nekako miran, sablasan. Stajem u red, montiram masku na lice, prebacujem se u mod čekača reda jer u prodavnici inače nema mesta za dvoje odraslih. Ne slušam komentare ljudi iz reda. Uglavnom psuju virus koji nas nevidljivo napada i vidljivo šalje pod zemlju.  "Da li ima jebenog virusa na konzervi? Vlado, šta kažeš?", upitao je onog u odelu. Valjda im je taj najpametniji ili se, bar, tako nosi.  "Jebem li ga....