Priče iz drugog braka XXIX

 

Ne volim pozive na masovne manifestacije!

Slavlja raznih sorti, druženja više od troje ljudi, neopisivo me to nervira. Dovikivanje preko stola, svi kao fini a sa pritajenom željom da poentiraju i izdominiraju. Dečiji rođendani su 10. krug pakla. Volim decu svojih prijatelja kad su u svom dečijem svetu. Deca su super ali su roditelji ozbiljni smarači.

Uvališe mi ne otkaziv poziv na "malo okupljanje, da se deca poigraju a mi matori popričamo". Otišla sam samo zato što nisam opet mogla da odbijem. Koleginica se baš potrudila a ja nisam kapirala zašto sam pozvana, moja Mila je odavno prerasla taj nivo a unučiće svoje još nemam, sve dok se nije pojavio "Draga, ovo je moj rođak, baš sam mu juče pričala o tebi" lik. Falili su nam samo džemperi sa irvasima, da bude kao u romantičnom filmu. Ne zna se ko je veći mrgud. Krenuh da mrčim pa pogledah u njega... Taj je i moj mrk prevazišao. Mrči čovek kao mrki medved. Dva metra, stotrideset kila, odokativno, ako kažem nešto pogrešno poješće me. Ostavi nas ona baš u trenutku kad sam posegnula rukom ka tacni sa rođendanskim sendvičima. To je najbolji deo rođendana, oduvek. Tanke kriške francuskog hleba, puter, malkoc šunkice a od gore brdo rendanog kačkavalja. I po neki stidljivi kolutić kiselog krastavčića koji, lagano, krene da klizi niz puter kad zagrizeš. Kako deci danas objasniti da su ti sendviči bili obeležje nekih generacija, koje nisu rasle u izobilju i puteru na svakom sendviču?

Nikoga nisam poznavala i nemam jasnu ideju zašto sam uopšte došla na taj rođendan. Deca su divljala i vrištala a moje, staračke, uši više nisu bile spremne za to. Roditelji su se dohvatili cuganja i priča o politici. Ja sam orobila tacnu sa sendvičima, bez šanse da je delim sa bilo kim. Meda je stajao pored, kao da ga je vaspitačica dovela do starije devojčice a on, mukica, prvi dan u vrtiću i ne sme da mrdne. Samo sam čekala da me pita da li sme da ide da piški. Da ja, lepo, poručkam ove sendvičiće pa da skrenem levo i neopaženo se izvučem dok me ne ščepaju kandže oraspoloženih roditelja, željnih rasprava o politici i ceni struje. Osmeli se i Meda, uze jedan pa krenu da slaže face kao oni što testiraju vino i pljucnu, na kraju. "Pravi puter", reče. "Jeste, pravi. Nego, kanda je malkoc užegao, m"? Lepo je neko drugi govorio iz mene. Kao pravi poznavalac puterologije, muljao je onaj sendvičić i već se spremao da ćapi još neki. Alo, Medo, treba da bude za svu decu! Nasmejah se kad me je pogledao kao da je čekao da odobrim. Biće da ga je mama tako navikla. Uzeh onu tacnu sebi na krilo. Čik da nam sad neko otme!

Krenu vatromet i čitav hepening oko iznošenja dečije torte. Klinci uzbuđeni, roditelji vade tešku artiljeriju od foto opreme, raspoređeni tako da uhvate svaku nanosekundu iz svakog ugla. Mame začešljavaju decu svojim plastičnim noktima, traže vlažne antialergijske maramice da ih obrišu. Moja baba je lizala prst da bi mi skinula flekicu od kečapa, sa obraza, ostade mi to kao trauma iz detinjstva. Ostadosmo Meda i ja sami u sobi. Pored mene se nađe tacna sa pitama. Ako ćemo iskreno, kupovnim. Znam jer ih je koleginica poručivala iz kancelarije. Kore ko flis papir, ukus pite ko sendvič od hamera ali Meda je izdržao! Kad se zalije sa dve čaše soka, svaka pita je super! Razvukoh se po trosedu lenjo, umorna od celog dana na nogama i pomislih da je vreme da krenem kući kad ulete par roditelja, u jeku rasprave. Ne zanima me politika i ne gledam tv. Ne moram ja sve da znam ni da budem ekspert. Ja bih samo da budem srećna i da ne odgovaram na glupa pitanja. Već mi se toliko prispavalo da sam ih samo čula, kako brbljaju u daljini. Dođe domaćica do nas, sva rumena i uzbuđena, noseći nam po uvo od Mini Maus u papirnim tanjirićima. Valjda je to torta, ne znam, da je praseće uho pa i da probam ali ovo se nisam usudila. "Bato, da li i ti nosiš aktivan veš", pitala je Medu. To je bila tema roditeljske rasprave, ko nosi aktivan veš a ko običan, kao da sudbina sveta od toga zavisi. Ko nekad, na rođendanima, kad smo se delili na Zvezdaše i Partizanovce, podeliše se na ove u slip i one u dugim gaćama. 

Za neverovati. Ovaj kao drmnut iz zimskog sna. "Nosim veš a kad sam seksualno aktivan, skinem ga. Ostale aktivnosti me ne zanimaju", reče i ostade živ, na zaprepašćenje svih ovih finaca. Odlete kolutić kiselog krastavca sa sendviča iz usta riđokose. Medo, neka si im objasnio! Po facama bi se reklo da su imali slične aktivnosti krajem prošlog veka. Dvoje momentalno krenuše kući. Osvanu tacna sa minjonima. Pogledasmo se Meda i ja i promenismo lokaciju. Posle slanog uvek je dobro pojesti slatko i vratiti se slanom. Nekako mi postade simpatičan.

Vratio se sa punim papirnim tanjirom svega. "Spremaš se da furneš, zar ne?", iznenadio me je. "Ko, ja? Paaaaa... Da. Kako znaš?", ja kao nevešto, trep trep. "Jakne su nam na vr' čiviluka. I daj neku kesu, poispadaće bajadere".

Za minuta tri bili smo na parkingu. "Gde ti je auto?", pitala sam."U Kruševcu, na farbanju. 'Oćeš vanilicu?"

Neću, rođeni, hoću kući, da slušam tišinu... Naredna dva sata smo lunjali Beogradom. Onako... Kuda su nas noge nosile... Prvo smo jeli pa pričali pa ćutali. Dalje neću da vam pričam. Šta je bilo u Karađorđevom parku, ostaje u Karađorđevom parku. Sitni kolači su bili izvrsni i to je sve što treba da znate.

Foto: Pixabay/Internet