Um, drum i ostalo

Danas se širim kao šumski požar i oko sebe pravim samo štetu. Da li je do horoskopa, u kome je problematično polje komunikacija, ili je do ljudi oko mene? Osećam se kao Mujo koji vozi u kontra smeru pa se čudi zašto svi voze naopako. Nisam se pokačila samo sa onima koje nisam srela, što ne znači da neću, dug je dan. Za paljevinu je uvek dovoljna samo iskra, i nadam se da će neko uskoro da me dobro isprovocira, da se posvađamo za sve pare i da mirno spavam. Ljudi slabo trpe istinu i iskrenost. Kao, svi baš vole iskreno mišljenje i nedvosmisleno ponašanje, ali čim ostanem dosledna svom stavu, e, tu se razmimoilazimo. Znam zašto nešto ili nekoga hoću ili neću u svom zatvorenom sistemu. Problem nastane kad bi neko, na silu, tamo gde ga ne želim. To izaziva pritisak na moju pamet a onda pucam kao ekspres lonac iz kog je isparila voda. Nisam napeta ni nervozna. Ista sam ona od juče. Nisam se promenila, samo se promenila moja reakcija, koja se razlikuje od onoga što je neko očekivao....

Koliko vaspitanje i primarna porodica utiču na razvoj deteta, svakog dana je očigledno i svi se sa tim susrećemo. Ono što mene fascinira je sindrom prezaštićivanja koji se iz detinjstva produžio u nedogled i mnogima glavobolju pravi. Kad bi dete zapištalo, mama bi dala mleka ili keks ili nešto što bi smirilo vrisku malog besnuljka. N puta ponovnljeno postalo bi obrazac ponašanja. I dalje tvrdim da se deca ljubavlju ne mogu razmaziti i da tu u pitanju nije ljubav, ali posledica je razmaženo dete. Mali drekavac koji je sam skapirao kako da manipuliše drugima, i nastavlja da raste u takvom sistemu spojenih sudova. Zašto roditelj, na prvom mestu majka, popušta i ne rešava problem nego posledicu, to je posebna priča. Uglavnom, sistem funkcioniše. Dete pišti, mama vadi keksić, dete se smiri dok se opet ne seti omiljene igre "Kako iscediti mamu". Dete je srećno jer je postiglo cilj, mama je srećna jer je dete srećno i ubrzo kreće novi krug.  Sreća je relativna kategorija. O...

Pre dve godine, u ovo doba, pripremala sam se za svoj prvi nastup na televiziji. Šminka, frizura, odeća, sve je bilo na svom mestu. Pitam ćerku "Kako izgledam?" Dete kao dete, iskreno i baš onakvo kako sam je učila da bude, reče "Kao punjeno prase". Bez trunke kajanja, okrenula se samo na drugu stranu i nastavila da se igra. Dooooobroooo, skupih delove polupanog samopouzdanja, uzdigoh se iznad situacije. Stavila sam omiljenu ogrlicu i ponovila pitanje kako izgledam sada. "Kao punjeno prase sa ogrlicom", opet mi je mirnim glasom saopštila istinu. Baš nije prijalo. Između želje da je kaznim ne izlaskom iz kuće do 18. rođendana, i da je izljubim što je iskrena i ne laže me, odlučila sam se za ovo drugo. Dete je ogledalo roditelja. Da je naučena da laže i manipuliše tuđim osećanjima, rekla bi mi ono što sam htela da čujem. Ovako, rekla je istinu, pa ako mi ne prija to je moj problem. Rešiv problem. Krenula je borba sa samom sobom, dijetom, hrono ishranom,...

Osećam se isključeno. Kao električna gitara bez struje. Izađe iz mene, tu i tamo, po neka smislena rečenica ali je većina mojih akcija ovih dana usmerena samo na preživljavanje. "Safe mode", radim samo ono neophodno i ne mislim previše.  To sam osvestila pre neki dan, kada je vozač autobusa par sekundi držao pritisnutu sirenu. Prelazila sam ulicu potpuno mehanički, bez da sam primetila da sam stigla do semafora na kom je crveni čika. Moram da pripazim, pregaziće me neko, a dok se ja osvestim da nisam u brdima severne Kanade nego na pešačkom prelazu, skupljaće moje cipele sa vrelog asfalta. Ne mogu reći da sam rasejana, nisam. Samo sam van fokusa, poput naučnika koji je na kratko fizički napustio laboratoriju ali je mislima i dalje u svom eksperimentu. Pokvario mi se VGA ulaz i boje su izgubile na intenzitetu, osim crne, koja se sa ostalima meša u mnogo nijansi sive. Mogla bih satima da ležim u onom stanju tik do prelaska iz budnog stanja u san. Naučila sam da svesno pro...

Opšta pomama za Pikačuom i drugarima.  Kapiram to, iz ugla onih što trguju promotivnim materijalom, i kojima je cilj da se proda što više lutkica, figurica, šolja i sličnih džidža. Kažu ljudi, neosetno pređu kilometre jureći ova virtuena stvorenja. To su mogli i bez Pokemona. Gde je želja tu je i put, a koga mrzi svakako će naći izgovor. Teško je izaći iz zone svog komfora i potpuno sam sigurna u to.  Znam koliko mene mrzi da se aktiviram i koliko mi je lakše da drndam telefon nego da brzo hodam. Buljenje u  mobilni telefon, dok kičmu lomim na trosedu, postao je omiljeni vid "odmaranja". Da ne pričam koliko su mi oči stradale od dvadesetogodišnjeg višečasovnog gledanja u kojekakve ekrane i monitore, ali tu nema O od odmarnja. Odmor je kad uskladim odmor misli i odmor tela, što je prilično retko ali izvodivo. Našla sam rekreaciju koju jedva čekam, i nadam se da ću uspeti da je realizujem. Juče sam videla dve ekipe sedoglavih (obogaćene sa tek par mlađih) kako igraju...

Juče je u autobus ušao mladi par. Nose pune ruke prospekata iz prodavnice tehničke robe, i balone. U busu 200C, gužva, samo su baloni falili ali nema veze. On, skoro golobrad, fini mladić koji svojoj dragoj pravi prostora povlačeći se na stepenice. Ona.. Usta ne zatvara. Uskoro je ceo autobus slušao priču o kuhinjskom aspiratoru. Već na početku, shvatili smo da su sveže venčan bračni par. Burme još uvek uglancano sijaju, i nemaju ojede od sapuna ispod njih. Ona grakće a on stojički trpi. Kao putujuće pozorište. Kako mu je objasnila, aspirator koji se njemu sviđa je totalna glupost i apsolutno se ne uklapa u njenu viziju savršene kuhinje. Golobradi izbacuje svoj adut, argument da je taj aspirator 10.000 dinara jeftiniji od tog koji ona hoće i kako je to vrlo bitan faktor u izboru, ali ona se ne da. Rasprava postaje sve žučnija. Ona uključuje i ruke u objašnjavanje, priča postaje dramatična. Prospekti ispadaju, ona grakće bez prestanka, on se sve niže povlači na stepenice a balon pu...

Srodna dušA... Magija, mit, Energija? Nikad nisam tražila svoju "polovinu". Odavno sam cela i vrlo svesna sebe. Mnoge oko mene, postajale su kompletne tek kad su upoznale muškarce za koje su se udale. Dokle su u toj celovitosti stigle i da li im je falio samo muški USB flash pomoću kog bi uradile download svoje sreće, nije sad tema. Vidljive su bile njihove promene na bolje. Za to vreme, ja sam putovala, skitala, provodila se. Njihova deca su završavala osnovnu školu kada je moja učila da hoda. Ta desetina godina koje sam uložila u sebe, meni je bila potrebna da izvor radosti nađem u sebi, a ne u ljudima/pojavama/stvarima oko sebe. I dalje ne volim kupovinu i ne osećam tipičnu žensku potrebu da, u trenutku ličnog nezadovoljstva, isto kompenzujem kupovinom, osim ako je sladoled od vanile u pitanju. To je dobro jer postoji neko ko obožava da pojede onaj od čokolade i tako imamo celinu. U mom sistemu vrednosti, merna jedinica za radost je AS. Sve je počelo pre mnogo...