Punjeno prase na moj način

Pre dve godine, u ovo doba, pripremala sam se za svoj prvi nastup na televiziji. Šminka, frizura, odeća, sve je bilo na svom mestu. Pitam ćerku "Kako izgledam?" Dete kao dete, iskreno i baš onakvo kako sam je učila da bude, reče "Kao punjeno prase". Bez trunke kajanja, okrenula se samo na drugu stranu i nastavila da se igra. Dooooobroooo, skupih delove polupanog samopouzdanja, uzdigoh se iznad situacije. Stavila sam omiljenu ogrlicu i ponovila pitanje kako izgledam sada. "Kao punjeno prase sa ogrlicom", opet mi je mirnim glasom saopštila istinu.

Baš nije prijalo. Između želje da je kaznim ne izlaskom iz kuće do 18. rođendana, i da je izljubim što je iskrena i ne laže me, odlučila sam se za ovo drugo. Dete je ogledalo roditelja. Da je naučena da laže i manipuliše tuđim osećanjima, rekla bi mi ono što sam htela da čujem. Ovako, rekla je istinu, pa ako mi ne prija to je moj problem. Rešiv problem. Krenula je borba sa samom sobom, dijetom, hrono ishranom, brzim hodom, usponima i padovima. Daleko sam od Miss Universe, ali sam zadovoljna. Ne onim što svet vidi kad me gleda, nego baš sobom.

Pogledam ponekad žene oko sebe. Neke su lepe, neke negovane, neke sigurne u sebe. Razmazana šminka, kao posledica letnjeg dana nije mi bitna. Gledam im lica. Retko koja emituje zadovoljstvo sobom. Ili su udubljene u svoje telefone, ili u mislima lutaju između posla koji su upravo napustile i šerpe/usisivača/dece/muža/gostiju koji samo što nisu stigli. Mnoge su obučene po strogim korporacijskim pravlima. Nose svoje tašne, laptop tašne, kese krompira i paradajza, sve što na sebe mogu da natovare jer je vreme novac, na žalost. Koliko stignu da brinu o svojim nogama?

Moje stradaju od celodnevnog sedenja za stolom i računarom. Kada ustanem, osećam se kao lik iz bajke. Malu sirenu pamtim po opisu kako joj je svaki korak bio kao hodanje po mačevima, kad je svoj rep zamenila za par nogu. Trudim se da nosim udobnu obuću, u kojoj mogu da izdržim dvanaestak sati svakog radnog dana, koliko prosečno odsustvujem od kuće. Ko takvu obuću napravi, alal mu ćufte! Od bolnih nogu počne da me boli glava, onda me sve boli, nivo nervoze raste, samu sebe onesposobim a um želi da realizuje više nego što telo može da postigne.

Jutros sam ustala odmorna, za čudo. Na tri radna dana do godišnjeg odmora sam. Stondirana od umora i pritisaka sa raznih strana, ubedila sam um da fokusira samo bitno, pa umora i bezvoljnosti jutros nije bilo. Čak sam i sandale sa štiklom obula. Iskusni poznavalac i obožavatelj štikli na ženskim nogama ovde će mi zameriti jer "To su platforme, zna se šta su štikle" ali desetak cm koje sam dobila u visini stvorile su odličan osećaj. Moćno je biti na štiklama. Prvo, gledaš svet sa visine a drugo... Sve izgleda drugačije, uključujući kretanje kukova i pojačan adrenalin od straha da ću da se slomim iza prvog ćoška. Znoj me oblije kad pomislim na stepenište. Ako je mogla Mala sirena, mogu i ja da siđem bez lifta, i da njišem svoju pozamašnu pozadinu. To ove mršavice ne mogu i tu je moja prednost. 

Danas me baš briga što će da me bole noge pri svakom koraku, i baš me je briga što sam danas punjeno prase na štiklama. Sama sam sebi lepa i seksi i ne dam nikome da mi to remeti. Danas je moj dan. Isto kao i juče što je bio a kome se prizor ne sviđa, slobodno neka gleda... Svoja posla.